Јутарња помрачина. Зурим у прозор, ишчекујући оштар звук будилице, увежбане и замољене да ме пробуди. Могао бих да спречим тај врисак, да га угушим пре него што настане али га чекам. Још пре недељу дана планирао сам овај тренутак и тренутке који следе. Ја идем у шуму. Устајем, облачим се са припремљене гомиле, у џепове прслука гурам фотоапарат, нож, телефон, ... не то ми не треба, ја идем да ме не нађу. Навлачим чизме, узимам штап, корпу. Не могу да сачекам тренутак опуштања, аутомобил лети преко макадама, у  магновењу гутам километре, гризем усне и најзад, ево ме. Затварањем лимених врата губим везу са стварношћу, губим везу са људима, губим и добијам. 

У рано јутро, измаглица тупи контуре, предамном је шума. Капија спокоја ме вуче, храстова стабла, квргава, изувијана читају ме, ослушкују, миришу, претресају, ..., нисам непријатељ. Спуштам се низ вододерину, стрмо је, клизаво. Испред мене је тунел од зелених крошњи, испод је глинено корито. Хватам се за гране, корење што без стида стрчи са ивица усеклине. Влажно је и топло. Пар обада ме јури кроз шибље. Те самоубице се не обазиру на опасност да буду спљескани, кидишу на моју главу. Шамарам се, врпољим, убрзавам ход, боже каквих ли напасти. Посматрачу са стране би изгледало као какав ритуални плес, као борба са самим собом. Коначно чистина, изгледа да сам побегао тим створовима што морају да једу. Ево првих гљива. Око оближњих јасика, разиграли се турци, витки, црвеним и наранџастим фесовима обдарени. Пухаре се скупиле под капом сунчанице да их звезда не убије пре времена. Капа је привремена, тела су привремена, постоји само сврха и циљ, бацити споре. Мирно је, тихо, пријатељски, чак мајчински. Полажем зелене и румене зеке у кошару, разливам се, мешам са ваздухом, травом. Спокој ме обузима, у глави се врти, почело је да делује, овде на пољу мајчине душице. Поред одложеног штапа, вијуга поток, гамиже поскок, веома полако. Ово мало, пепељасто створење не осећа никакво зло у близини. Осећам потребу да му се обратим, хоће ли ме чути, саслушати. Неки трептај после, ево ме где клечећи сликам нахерене кајмакчаре, које народ назва још и јајаре, булинџе, госпођинке, илињаче, јајцаре. Лепота је неиздржива, колена су ми мокра. Изнад мене се котрљају облаци, мрешкају се, мрште. Дубоко у планини, ветар довлачи кулисе за оперу грома.

Спусти се црни кров на царске букве, титани шуме прихватише свој усуд. Заковитла се лишће, киша путује да спокој распрши. Дрхћем испод надвитог стабла. Ако не урадим нешто бићу мокар, ако урадим нешто, неће ми помоћи. До ноге ми шумски чича израстао или је то било раније. Свеједно, сада могу да га опипам, стваран је. Голаћ га је до пола појео, а од друге половине кућу сачинио. Овај часни љигавац не брига за муње и громове. Котрља се камење, следећи бујицу што тражи нешто крајње. Бежим кроз мрак, вода ми капље за врат, мили низ леђа, рукави су отежали, шума је божански равнодушна, замишљена. Кроз размакнуте пузавице, тврдоглаво напредујем, гле испод је суво, изнад се отворило. Да ли је ово иста шума. Плашим се враћања, ништа корисно нећу спознати. 

Постаје прилично вруће. Знојим се, брекћем узбрдо, ситне мушице се залећу на очи моје. Млатарам руком по ваздуху, друга држи штап и потешку корпу. Нашло се ту лисичарки, црних труба, преслица и млечница, рудњача. Ваљају се гране под ногама, гребе ме купина, саплиће, отежано дишем, ..., лепо ми је. Земља је сува, дроби се, прашињави. Берем сушом измучене јежевице. Измешале се дршке и шешири, крхке иглице одавно спора на дар немају. Посвуда орање свињских њушки у потрази за тартуфима. Они неодољиво миришу на живот и дивља свиња мора да их тражи, да из гута, макар јој последње било. Покушавам да осетим тај нагон, узалуд. Сувише је танано, сувише сам се одаљио. Сунце је однекуд заскочило врх од неба, па дави све што од воде живи. Скидам два три љоскавца са врзине до пута. Те једре наранџасте бобице, киселе и реске, сликају гримасе лицу. Док седим у плитком јендеку, осетих дахтање за вратом. Некакав ловачки пас, пун чичака и крпеља, просипа бале и испитује ме. Мудро ћутим, ништа не признајем. За тренутак или два, не могу да проценим, нечујни звук одврати пса и он се изгуби у недођији. Предамном је стрмина. Силазим рукама, задњицом, корпа ми се просипа. Како се суљам наниже, шума губи боју.

Упадам у брезе, густо поређане. Чини ми се да је захладнело. Одједном пуно врећица, сукњица, црвених сточића, намрвљених. Чучим опкољен мухарама, што подсећају на бајку. Ако грицнем једну, вероватно ће се вилењак појавити, малог раста, имаће браду, имаће капу, имаће коју лепу реч за мене. Чини се сувише лако. Поклекнуо јесам избор то мој беше. Вргањи су ту близу, здепасти, доброћудни, мало тајновити. Берем их, бар оне који још личе на себе. Остатак је расточен и упрошћен, да се врати одакле је дошао. Између две стене, изникао бршљан, пуно стења, пуно бршљана. Искочих на пут. Гљиварска капа ми остаде на грани задржана, узалуд предсказање, ја морам даље. Поред стазе гомила кеса, боца и пластичних крпа, утроба цивилизације. Дакле, овде су били некакви људи, морам дубље у шуму, обличије њихово не желим. До сада ми не паде на памет, како ћу до кола, ја не познајем добро ову честиту шуму. У корпи нема више места, у очима сјаја. Осећам жеђ, грозница попушта, племенита грозница.   

Морам некако да изујем чизме, мислим да унутра није пријатно. Четинари заменише лишћаре, борови покрили корење своје, дебелим и топлим слојем иглица. Колико је прошло, а колико је остало времена, не знам али примећујем по пахуљу на оба рамена. Прикупљам нешто мишки плишаних, убирам рујнице наранџастог млека. Осећам гљивљи мирис на рукама, на трави. Шарен и охол, промиче даждевњак шумом. Ако га будем пратио да ли ћу доћи до бољитка. Сувише је спор и отрован, сигурно је мудрост досегао. Упадам у трњине. Жваћем модре плодове, скупљају се уста. Разгрнем још једном грмље и угледам кола на чистини. То су моја кола, изгледа да сам одавде кренуо. 

Звезда је упекла, сам сав знојав и лепљив, у кошари се преврће само по која сирњаја. У глави ми звечи и хучи, треба ми одговор. Не знам зашто су ми скупљена уста.