O šumadijskim gljivama
 

U šumadijskom kraju praktično nema velikih kompleksa šuma. Retke izuzetke čine područija Rudnika i Gledićkih planina, međutim i ove šumske površine ubrzano nestaju sa lica zemlje. Seča se obavlja apsolutno bez ikakve kontrole i plana. Šume su uglavnom hrastove, grabove i bukove sa nešto, većinom sađenih četinara (borova), što je i razumljivo jer se radi o terenima pretežno ispod 500 m nadmorske visine. Ovakve šume su boravište mnogih, u Evropi cenjenih, retkih i specifičnih mikoriznih gljiva. Sa druge strane Šumadija obiluje voćnjacima, livadama, što opet predstavlja idealno stanište za mnoge, pretežno saprofitske gljive. U ovom tekstu navodimo neka od zapažanja i saznanja Gljivarskog društva Šumadije, zasnovana na dosadašnjem iskustvu njegovih članova i pregledanoj literaturi

Ukusi su različiti i tu nema šta da se doda, postoji još mnogo cenjenih šumadijskih stanara, mi smo neveli neke najpoznatije i vrlo skoro najugroženije vrste.

Zanimljivo je to, da gljiva koja se najviše konzumira na područiju Šumadije, bela mlečnica (Lactarius piperatus) u većini priručnika se tretira kao nejestiva gljiva ili kao gljiva poslednje kategorije jestivosti.

Otrovne gljive Šumadije

Ovo je stara priča. Ukoliko večerate kod prijatelja i domaćin vam pri tome ponudi za vas nepoznate gljive iz prirode, ukoliko vas sutra zaboli stomak šta ćete prvo pomisliti. Sve je to posledica neznanja, a strah od neznanja je najveći. Postoji više veoma opasnih, smrtonosnih vrsta gljiva i na područiju Šumadije ta brojka bi mogla da bude oko dvadesetak najopasnijih otrovnica. Doduše ovu brojku treba uzeti sa rezervom jer granica između vrsta i varijeteta u gljiva nije uvek jasno definisana. Gljiva neprijatelj broj jedan bez konkurencije je zelena pupavka (Amanita phalloides), gljiva koja se u više svojih varijeteta pojavljuje u gotovo svim šumama Šumadije. To nije ni malo loša činjenica, naprotiv, bez ovih mističnih gljiva naše šume bi bile mnogo siromašnije. Ukoliko posedujete makar, elementarno znanje o gljivama, znaćete bez dvoumljenja da zaobiđete ovu gljivu. Smrtni slučajevi baš od ove gljive u Kragujevcu su zabeleženi 1997. godine. Evo još nekih najčešćih i najopasnijih otrovnica na područiju Šumadije:

1. Amanita pantherina

2. Entoloma sinuatum

3. Clitocybe cerusstata

4. Clitocybe rivulosa

5. Lepiota castanea

Postoje i neke veoma opasne vrste ali veoma retke na našim prostorima (šta to znači kad nabasate baš na tu vrstu), kao što su:

1.      Amanita verna

2.      Amanita virosa

3.      Cortinarius orellanus

4.      Galerina marginata

Postoje i neke ne baš fatalne otrovnice koje često završe u stomaku nekog neukog berača, kao što su:

1.      Omphalotus olearius

2.      Agaricus xanthoderma (ovu blaže otrovnu gljivu su mnogi berači pojeli)

3.      Entoloma rhodopolium

4.      Lactarius vallereus

Različiti su mehanizmi i simptomi trovanja, pa su tako trovanja gljivama podeljena prema grupi otrova koja ih izazivaju (faloidinski, muskarinski, gastrointenstinalni sindrom, …).

Gljive su i droga i svojim aktivnim supstancama mogu delovati halucinogeno poput LSD droge. Jedna od takvih otrovnica veoma česta na višim nadmorskim visinama (zato je ređa u Šumadiji) je i dobro poznata muhara (Amanita muscaria). Sve u svemu, kod prepoznavanja otrovnih gljiva nema pravila, jednostavno treba   ih poznavati.

U ovom pogledu Gljivarsko društvo Šumadije može zantno doprineti da se ova materija bar do nekle približi radoznalim, a neupućenima u svet gljiva.

Jestive gljive Šumadije

Kako to govore cene pojedinih jestivih gljiva na razvijenim evropskim tržištima, praktično većina najcenjenijih jestivih gljiva je redovni stanar šumadijskih prostora.

To su pre svega gljive iz grupe pravih vrganja: Boletus aereus, B.reticulatus, B.quercicola, B.edulis (jedino je Boletus pinicola ređa šumadijska gljiva), zatim dobro poznata lisičarka (Cantharellus cibarius), crna truba (Craterelus cornucopioides), vilin karamfilić (Marasmius oreades), nekoliko najcenjenijih vrsta iz roda šampinjona (Agaricus campestris, A.arvensis, A.macrosporus, …), sunčanica i srodnici (Macrolepiota procera, M.mastoidea, M.racilenta,…).

Na žalost visoko cenjeni smrčci prema našim saznanjima nisu česti stanovnici Šumadije (Morchella esculenta, M.vulgaris, M.conica, …). Čuveni beli i crni tartuf (Tuber magnatum i T.melanosporum) su pouzdano stanovnici naših krajeva ali za njihovo nalaženje je potrebno mnogo truda, dresiranih i osetljivih noseva (psi ili svinje). Mikološko društvo Srbije (naši prijatelji) je svojim nalazima potvrdilo da su tartufi stanovnici Srbije i Šumadije.

Postoji još mnogo cenjenih vrsta gljiva, stanovnika ovih prostora, kao što su đurđevača (Tricholoma georgii), šljivovača (Entoloma clypeatum), sivka i miška (Tricholoma portentosum i T.terreum), neke puževače kao Hygrophorus penarius, mlečnice (Lactarius deliciosus), zeke (Russula virescens, R.cyanoxantha). Ne treba zaboraviti mističan rod Amanita i kvalitetne jestive vrste kao A.caesarea, A.rubescens.

Jestive gljive urbanih prostora Šumadije

Dobro je poznato da na primer u kragujevačkom Velikom parku rastu mnoge jestive vrste gljiva (naročito Agaricus-i, Tricholoma-e i Suillus-i).

Na žalost gljive su akumulatori teških metala i radioaktivnih izotopa i u nekim gljivama koncentracije ovih opasnih materija dostiži visoke vrednosti, naravno, ukoliko je zagađen supstrat na kome rastu. Urbane sredine su većinom takve sredine i to uglavnom zbog olova porekolom iz automobilskih produkata sagorevanja."Jestive" gljive sa velikim koncentracijama teških metala i radioaktivnih izotopa u svakom slučaju nisu jestive.

Jedna od planiranih akcija Gljivarskog društva Šumadije je i analiza koncentracije teških metala u gljivama ubranih u Velikom parku. Dobijeni rezultati će svakoko biti prezentovani i putem ovog sajta.

Lekovite gljive Šumadije

Lekovita svojstva gljiva su nedovoljno istražena. Doduše, postoji obilje testova i rezultata za pojedine vrste gljiva kao što je japanska gljiva Lentinus edodes ili gljive iz roda Ganoderma (kojih ima na našim prostorima).

Mnoge dobro poznate jestive gljive poseduju i lekovita svojstva, kao što su na primer, bukovača (Pleurotus ostreatus), lisičarka (Cantharellus cibarius), zimska panjevčica (Flamulina velutipes), puza (Armillaria mellea).

Gljive se koriste (mahom kao pomoćno sredstvo) za lečenje, počev od lakih tegoba poput nesanice, uznemirenosti (stresa) do teških malignih oboljenja. Ovo je jedna velika tema, za sada je dovoljno reći da lekovitih gljiva Šumadija ima.