Decembar 2008., topao, vetrovit, sa malo kiše. Suviše je kasno da se popravlja gljivarska sezona, ćute gljive one kasnojesenje, poput puževača, modrikača, bukovača. Šta da radi gljivarska družina kada gljiva nema. Kako je to bio čest slučaj ove i proteklih godina, nije nam bilo teško da se organizujemo i te nedelje, 14.12.2008.

Brekće konvoj od četiri Lade Nive, lakih terenskih vozila, kroz blatnjave jaruge Kotlenika, nadomak sela Guberevca. U kolima se nalazi deset gljivara, članova GDŠ-a, šest planinara, članova planinarskog udruženja Gora i četiri vozača. Teren je klizav, raskvašena zemlja kao obmotana zmija davi točkove. Prelazimo rečicu Minušu, uspon je veliki, natovarena Lada propada, pliva, naginje se ka rečici. Izlazimo iz vozila, kako bi lakše savladalo nagib. Riče terenac, brekću gljivari, penjemo se kroz kržljavu hrastovu šumu, punu lišaja i imele. Nije ni čudo, jer ispod tankog sloja zemlje često čizmama udaramo u stenu. Kotlenik je većinom kamenita planina. Ne samo kamenita, već divlja, nepristupačna u nekim delovima, što je za Šumadiju zaista neobično. Jedan džep Kotlenika prema selu Guncati nema puteva, tamo nema seče stabala, nema ljudi. Tu zabit zovu Kotlenička prašuma. Nikad nismo bili na tom mestu ali smo čvrsto rešili da ga posetimo sledeće gljivarske sezone. Možda u prašumi pronađemo kakvu pragljivu. 

Često u emisijama o automibilizmu, gledamo takmičenja nazovi džipova, lakovanih terenaca kako se takmiče, po terenima van asfaltnih drumova ali u suštini bezopasnih, kako lepotani ne bi ogrebali farbu. Voleo bih da vidim tu ergelu ovde u blatu Kotlenika, garantujem da bi mnogi ostali zarobljeni pre cilja. Sedamo ponovo u Nive, guramo do sledeće prepreke. Na jednom pravcu i usponu upadamo u blato do poda vozila, pravi Kotlenik-trofi, samo što nije na televiziji i nije ni malo naivno. Lada ostaje zarobljena u glibu, a mi do cilja grabimo gljivarski, to jest peške. Kotlenik je dobio ime po specifičnim stenama, koje voda lako dubi i razara, tako da formira rupe, vrtače, kotlove. Probijamo se kroz gustu hrastovu šumu, gljiva praktično nema, možda po koji ćuranov rep, par mladih svračijih jarčića na čistini. Tamo na istoku, kroz izmaglicu se vide obrisi Gledićskih planina. Za divno čudo nema vetra, nema zime, sve u svemu jedan blag decembarski dan, kakvih je malo. Dakle, šta radi grupa gljivara (sve same glavešine GDŠ-a) u ovoj divljini, zabiti, bespuću, pustari, guduri, vukojebini. 

Većim delom Kotlenika gazduje preduzeće Srbija šume. Iako se generalno ne slažemo sa načinom na koji ovo preduzeće gazduje našim šumama i kritikujemo ga zbog prekomerne seče, naročito na mestima kakvo je Nacionalni park Kopaonik, ovoga puta su se gljivari, planinari i radnici Srbija šuma našli na istom zadatku. Gljivarsko društvo Šumadije je procenilo da je trenutak kada treba činiti nešto dobro, nešto vredno. Naime, kako je veći deo Kotlenika kamenit, hrastova šuma je na najkritičnijim lokacijama u vidu žbunastog rastinja, kržljava i bolesna. Ideja Srbija šuma je bila da se takva mesta očiste od hrastovog i grabovog šiblja i pripreme za sadnju crnog bora. Poznato je da bor svojim korenovim sistemom razbija kamen, usitnjuje stene, stvara humus i podiže kvalitet takvog zemljišta. Za početak pripremljen je približno jedan hektar, na jednoj južnoj, bezimenoj padini u srcu Kotlenika. Bila je to izuzetna prilika da ličnim primerom pošaljemo malo pozitivnih talasa u etar. Novinari nisu išli sa nama, ionako bi odustali, kada bi videli kakvi su uslovi i gde je odredište. Svako je poneo šta je imao, budak, kramp, ašov i krenuo stopama izumrlih gorana. Iza ove, u Srbiji nestale organizacije, ostali su veliki kompleksi šuma, uglavnom bora (lokacije oko Stragara, na primer). To behu neka nevina, prosta, davna vremena. Sada šumama uglavnom hode motorani naoružani motornim testerama. To se brzo zaključi, jer su redovni otpaci bačeni u šumu daleko od naselja, jedna pored druge, prazna flaša za vodu, gorivo i ulje. Ovakve tragove ostavljaju motorani.   

Tehnika sadnje je bila jednostavna: pripremljene sadnice, visine oko 10 cm dopremljene su u uglastim, uskim kasetama, iz kojih su se zajedno sa zemljom lako vadile povlačenjem na gore. U iskopanu rupu dubine 15-20 cm postavljala se sadnica i zatiskivala okolnom zemljom. Prored je bio približno oko 2 m. I tako, dobar dan, srce čisto, ideja uzvišena, puni energije krenusmo u sadnju. Muški uglavnom kopaju, krampaju i budače, a ženske sade.

Zapinjem svojski, ruke se tresu od udaraca u skrivenu stenu ispod tankog sloja lišća i zemlje. Na mnogim mestima je zemlja toliko tanka da je sadnja nemoguća. Probamo, tražimo gde će oštrica prodreti dublje u meko. Tamo gde je zemlja dublja vidi se da je osim površinskog sloja potpuno suva, još jedno podsećanje na lošu gljivarsku sezonu. Oni što manje rade, to jest zabušavaju, počeše šalama i zadirkivanjem da bodre one druge, da im rmbanje lakše padne. Sve u svemu jedna harmonija i sklad radne brigade. Negde u kasno prepodne, usledi pauza. 

Izvadismo ogromne sendviče, koje je domaćin pripremio i krenusmo da žvaćemo i sve to zalivamo vodom, sokom i pomalo rakijom. Stvarno je dobro što nema vetra, jer bi nas onako znojave ozbiljno ohladio. Krećemo ponovo na posao, posmatram okolinu. Svuda su nepregledna brda pod šumom, uglavnom mladom, idealni tereni za gljivarenje, jedino što nije baš lako stići dovde. Zapinjem budakom. Kad udarim u kamen u velikom zamahu, bole šake i zglobovi. Posle sadnje ostaju neugledni čuperci bora, jedva primetni na zemlji. Za jedno desetak godina ovde ćemo brati rujnice, ovde u šumi GDŠ-a. Na kraju radnog dana izbrojasmo, po praznim kasetama oko hiljadu posađenih sadnica. Konfiguracija terena nije dozvoljavala neprekidan niz sadnica. Kasnije će biti potrebno ponoviti sadnju na mestima gde se borovi nisu primili ali otom potom.

Veselo društvo gljivara i planinara se kotrlja niz klizave vododerine, za danas je gotovo. Blizu rečice nailazimo na sveže gljive, verovatno decembarske levke (Clitocybe decembris). Koliko smo željni gljiva svaka ovakva slika je melem. Blatnjave Lade konačno izlaze na asfaltni put, iza nas su Kotleničke gudure i negde tamo borova šuma u nastajanju, šuma GDŠ-a.

P.S. Što se tiče web stranica mikoloških i gljivarskih društava u Srbiji osim našeg malog sajta sve je mrtvo. Tužno i istinito.