Topao, suv oktobar 2008, posle hladnog i umereno kišovitog septembra, nije obećavao ništa dobro za gljivare željne šumskih događanja. Obožavana šuma je pusta, suva, pojedinih jutara čak nema ni rose. Ćutala je bukva, u četinarima beše jedan talas pa se osuši, u hrast smo odavno prestali da se nadamo. Koja je ovo godina da nema gljiva iz roda Boletus, a ove nema čak ni sunčanica, rudnjača. U oktobru se redovno rascveta bukova šuma ali ona ćuti već godinama i to na svim nadmorskim visinama.

Pred izložbu gljiva u Kragujevcu, očajavali smo što su kiše i pad temperature zakasnili. Ispostavilo se da bi nas kasniji termin izložbe doveo u još težu situaciju na terenu, kako u planini, tako u nizini. Jasno su to pokazale oktobarske izložbe gljiva po Srbiji i Republici Srpskoj. Iako se obično nedostatak svežih eksponata na izložbama nadomesti eksikatima, već dve tri godine u nazad, na izložbama u Kragujevcu prikazujemo ih samo sporadično i to kada je reč o veoma vrednim primercima ili ih postavljamo kao dekoraciju. Treba biti hrabar pa priznati da većina eksikata ne liči na gljive čije suve materije sadrže. Sa druge strane izložba se pretvara u putujuće pozorište, koje svoje eksponate čuva u koferu i iznosi ih na videlo prema potrebi. Dakle, na budućim izložbama u Kragujevcu posetioci će moći da vide gotovo isključivo sveže gljive. Ionako imamo neke bube u vitrini, koje od drvanjača prave prah i pepeo (naročito satiru gljive iz roda Trametes, Ganoderma, …). 

Vratimo se na višegodišnji nedostatak gljiva u prirodi. Ipak moram da se ograničim na terene oko Kragujevca. Možemo da nagađamo, da je u septembru bilo suviše hladno, da nije bilo dovoljno kiše, da je leto bilo suvo i vrelo, kako god, gljiva je sve manje i samo ponekad i ponegde podsete na jesenje šarenilo, o kome se na sastancima pripoveda. Kako GDŠ nije klonuo duhom, u oktobru smo se usresredili na livade uz šumu, jer ulaziti dublje u šumu je bilo zaludno, beznadežno. Da budemo iskreni ipak pojedine vrste gljiva su jasno pokazale svoje napore na pravljenju plodnih tela. Pre svega tu mislim na rujnicu koje je u oktobru bilo kao nikad u poslednjih pet godina. Mogli ste da uberete svaku desetu pa opet da vam korpa bude puna. To smo upravo i činili. Borovi šumarci su se nakitili borovim i vinskim, a jelovi jelovim rujnicama. 

Posebno poglavlje predstavljaju nalazi veoma retkih gljiva ili da se ogradim retkih gljiva za iskustvo i znanje GDŠ-a, kojih je ove jeseni bilo više nego što je sezona obećavala. O nekim od ovih retkih nalaza pripremamo poseban tekst, koji će se uskoro pojaviti na našoj internet stranici.  

Oktobar je mesec u kome se na osunčanim hrastovim padinama pojavi, što bi reklo Foht, gljiva naših krajeva, bela jajara. Iako nejestiva, predstavlja jednu od najlepših pojava u šumi, tako robusna, tako bela, tako dragocena, nestvarna u okruženju u kome se nalazi. Ove godine je nađena na tri lokacije, od kojih je jedna novo stanište za vrstu Amanita ovoidea. Bilo je tu i drugih retkih i manje retkih Amanita. Na nekim lokacijama su se nalazili pravi krugovi od panterovke ali zato zelenu pupavku nisam video ni jednu ove godine. Mislim da je to slučaj prvi za 10 godina, kako gljivarim.

U potrazi za gljivama išlo se na planine (Zlatibor, Majevica, Rudnik, Gledićske pl.), išlo se u nizine ali generalno jesen je bila razočaravajuća (čast rujnici). Išlo se i na izložbe gljiva (Krupanj), pravili smo opet gulaš sa lovcima, tumarali po raznim šumama, znanim i neznanim (mada iskreno mislim da nema šume u kojoj Goca nije gljivarila, dakle neznanim ali ostatku GDŠ-a). 

Zemlja je suva, novembar je i oblaci prašine se dižu za kolima na bajčetinskom putu. Ako kiše i padnu, dok se gljive saberu, krenu, eto mraza. Kako je sve manje gljiva u prirodi, tako rastu gljivarske priče, prenose se sa kolena na koleno, iz kotarice u kotaricu i kao grudva snega niz padinu, postaju sve veće i nakićenije u silnoj želji da se šuma ponovo rascveta i da nas pozove kao svedoke.

Dakle, čekamo priču o retkim gljivama, nađenim u ovu suvu i toplu jesen 2008.