|
         |
 |
Dok je nad zemljom vladao jutarnji mraz, krajem novembra 2011. prirodu Srbije su dobrano pustošili šumski požari. Za trideset dana novembra, praktično nad nama se ne pojavi ni kap kiše. Posle strašne, vrele, usplamtele letnje suše, dođe tiha i uporna jesenja, možda još strašnija. Ne znam da li nam je promena klime namenila krajolik Avganistana ili možda Iraka ili će se ovde još čuti žubor potoka i huk reka. Dešavalo se da u dolini letnja gljivarska sezona izda, pa se bežalo u planine. Ove godine nije bilo bega, svuda je bilo isto, pusto i presahlo. Poslednju šumu gljivama nakićenu, video sam u junu, posle toga tuga i jad. Posle održane izložbe gljiva, 15. oktobra, nisam verovao da će se to nemanje nastaviti. Sada početkom decembra zatvaramo sezonu, koje nije ni bilo.
|
Skoči bukva iz jendeka.
|
|
Gljivari Kragujevca kada idu u prirodu, najčešće idu na Rudnik ili Gledićske planine. Ove druge su pozamašna brdovita, šumovita, teritorija, po kojoj su razbacana pasivna i umiruća sela. Pozvani izmučenom prirodom, odlučismo da napravimo izlet na Tikvu ili kako to u mapama piše, vrh Gledićskih planina, Zagorje, visok 906 m. Od Tikve neznatno je viši vrh Samar, 922 m i to su dva najviša vrha ove velike ustalasane zemlje. Tikvi se najlakše prilazi sa levačke strane, od zaboravljenog sela Nadrlje. Nisam znao kako je ovo selo dobilo ime ali sve mi je bilo jasno kada smo se obreli u njemu. Od Kragujevca do Nadrlja ima nekih 50 km, ide se preko Rekovca, a od sela Županjevac, nema više ni asfaltnog puta.
|
Nebrojeni grmovi šipurka. Iza ovih brda je Juhor i Jagodina.
|
|
Posle sat vremena vožnje živopisnim i pustim levačkim krajem, prateći rečicu, koja je to samo po useklom koritu, stižemo u Nadrlje. Duboko zavučeno u Gledićske planine, Nadrlje već dugo nema školu, nikada nije imalo dobar put, ima samo stotinak ostarelih stanovnika, koji su nadu zaturili negde u obližnjim vrletima. Ovde je neko davno ugasio svetlo da se više ne upali. Čini se da se Nadrlje neumitno utapa u prirodu, postaje, šiblje, drača, natruo bukov panj. Ekspedicija Gljivarskog društva Šumadije broji tri člana, Nagiba, Momu i Nebojšu. Ostavljamo kola u selu, razmrdavamo tabane, tovarimo rance, pričamo sa meštanima koji se pojaviše niotkuda, privučeni ovom, za njih nesvakidašnjom prigodom. "Vidiš sine ovaj potok, za mojih osamdeset godina nije presušio, a danas ga nema", govori nam starica o novoj muci koja je stigla u Nadrlje, suša, strašna i uporna.
|
Susedni vrh Šiljata stena
|
|
Počinjemo uspon, odmah iza prvih kuća ulazimo u bukovu šumu. Kasnije po povratku, shvatiću da ovde ravnog terena nema ili je velika uzbrdica ili zamućeni ponor. Na bukovim panjevima i gube se osušile, nema žive pečurke, a mi smo se eto spremili u lov na bukovaču. Brekćem pod teretom sopstvenog tela, ispred mene Nagib struže, čini se bez napora. Mi gljivari smo uvek bili pomalo ili pomnogo planinari ali ovo je baš gadan uspon. Prolazimo pored pustih štala, spremišta, čak kuća za stanovanje. Sve je pusto, razrušeno ali ne od trenutne sile, već polako od zuba vremena. Svaka daska je prekrivena lišajevima, uokolo nigde, po našim selima, sveprisutnog đubreta. Zaustavljam pogled na ogolelom temelju malene prostorije-kuće. Osnova, koja je jedina ostala, je od klesanih kamenih blokova. Bože koliko se dece ovde rodilo, pa kasnije uzelo pušku da kosti ostavi negde daleko, koliko je muke protutnjalo preko ovog kamena. Objekti su toliko stari da sam siguran da njihovi stanovnici nisu otišli u grad, već u večnost i to već poodavno.
|
Vidi se Kotlenik, a iza i desno je Rudnik.
|
|
Sa moje desne strane, prati nas strašan jendek, ambis, provalija. Bukve se izvijaju iz te klisure, bore za sunčevu svetlost, jer dole u presahlom potoku ona nikad ne dolazi. Povremeno gazimo po vlažnoj zemlji, na mestima gde bi nestali potok trebalo da preseca stazu. U prirodi se brzo ogladni, a ovo je više od prirode, ovo je divljina, vukojebina, prašuma, tamni zaboravljeni vilajet. Izbijamo na čistinu, sa leve strane je sada hrastova šuma, na terenu nezamislivo strmom. Desno je livada, pogled se širi, kovitla, vide se nebrojeni vrhovi i doline. Pored puta veliki grmovi šipurka. Kako su zdravi, veliki i zreli. Nikada nisam jeo šipurak, valjda zato što je najčešće bio tvrd, sitan, šugav. Ne pitajući da li se to uopšte jede sirovo, stiskam ubrane šipurke i isisavam sadržaj. Uvek sam visoko cenio džem od šipurka, možda najviše, a ovde ga probam bez šećera, bez kuvanja, bez dodataka. Izuzetan, neponovljiv ukus, ima ga niz padinu posvuda. Moma pak uzeo da jede glog. Mali crveni plodovi vise sa velikih grmova. Probao sam i nisam baš stekao nekakvo mišljenje o glogu. Čak se ni ukusa ne sećam.
|
Gloginje možda nisu nešto za stomak ali su za oko sjajne.
|
|
Gljivarsko iskustvo mi govori da posle uzbrdice dođe olakšanje, dođe zaravan ili spuštanje. Međutim, sati prolaze, a mi se penjemo, penjemo, brekćemo, stenjemo, penjemo. Iznad nas, tamo uperena prema tankim oblacima vidi se Tikva. Za taj četvrti decembar, vreme je bilo toplo, blago, nestvarno. Uživali smo u naletima divljeg vazduha, nigde kese, nigde đubreta, nigde civilizacije. Pored puta su sada grmovi trnjine (Prunus spinosa). Kao klinac, boraveći u prirodi, u kasnu jesen, često sam se gostio modrim okruglastim plodovima. Opor ukus zrele trnjine skuplja usta i veseli dušu. Odavno u prirodi nisam našao zdrave plodove trnjine, uvek su bili bolesni, smežurani, nekako zaprljani. Ovi nadrljanski plodovi su bili carski, lepše i ukusnije trnjine nisam probao.
|
Vidi se vrh Samar, levo je manastir Kalenić, pravo Ljubostinja.
|
|
Šipurak, gloginje, trnjine, jeste lepo ali nije baš kalorično. Podne polako prevaljuje, a silna uložena energija traži popunu. Sada je čistina svuda oko nas, niska trava i nezaboravan pogled. Daleko u dolini se vide raštrkane kuće Nadrlja. Vidi se Oštra stena, Udragova voda, vide se nebrojeni vrhovi, prevoji, šume šarene i suve. Bukva je odbacila svoje lišće a hrast svoje suvo zadržao. I dalje stružemo uzbrdo, vrh Tikve se sada lepo vidi, iako je delom pokriven bukovom i borovom šumom. Konačno, savladasmo i poslednji uspon. Na krovu smo Gledićskih planina, na Tikvi smo. Odavde se pruža pogled ka Vrnjačkoj banji, ka Goču, Kopaoniku, Rudniku.
|
Kada je vedro i bistro iza Mome i Nagiba vidi se Vrnjačka banja, Goč i Kopaonik.
|
|
Konačno predah. Ulazimo u staru bukovu šumu, gde stabla umiru stojeći. Puno izvaljenih debala, panjeva, jednom rečju, idealno mesto za bukovaču. Ubrzo nalazimo gomile sasušene bukovače na jednom velikom oborenom deblu. Na sledećem, gljive i nisu tako stare ali po crvenim peckama po šeširu reklo bi se da nisu za jelo. Sedamo na panjeve, odmaramo, fruštukujemo. Posle zasluženog predaha, opet izlazimo na čistinu, …, kakav pogled, kakvo ushićenje. Decembar je mesec kad Sunce u niskom letu samo podgreje zemlju, dok smo se dva tri puta okrenuli, sumrak je počeo da preti. Dočekati gluvu i mrklu noć na Tikvi, nije ni malo prijatno. Ovo je zemlja zaustavljena u vremenu, ovde sigurno još žive vilenjaci, veštice i drekavci.
|
Magično vilino sito
|
|
Silazimo užurbano. Na livadi, češljanoj vetrom, mala sunca. To je vilino sito (Carlina acaulis) biljka upečatljivog izgleda. Vreme je i dalje tiho, suljamo se po finom sloju novembarske prašine. Dole nas čeka šuma, guta nas halapljivo, sada se izgubiti, nije šala.
|
Tražili smo je i našli, bukovača.
|
Dremuckam u kolima, na putu kući. U korpi su bukovače, suvo šumsko pile. Tamo iza nas Nadrlje čeka nove goste. Biće valjda za koju godinu. |
|
|
