Dana 8. aprila 2005. u Službenom glasniku Republike Srbije, objavljena je Uredba o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divlje flore i faune. Na zadovoljstvo gljivara značajan deo ove uredbe se odnosi na zaštićene vrste gljiva i na uvođenje odrećenih pravila u oblast njihovog komercijalnog branja. U grupu zaštićenih vrsta gljiva, čije je komercijalno branje dozvoljeno, uvršćeni su pravi vrganji (četiri osnovne vrste), lisičarka, crna truba, vilin karamfilić, rujnice (pet vrsta) i tri vrste tartufa (T.magnatum, T.aestivum i T.brumale).

Evo nekoliko crtica iz ove uredbe koje su za nas gljivare najinteresantnije. Član 6: Sakupljanje zaštićenih vrsta (gljiva) radi korišćenja odnosno stavljanja u promet ne može se vršiti na područiju zaštićenog prirodnog dobra, ...

Član 8: Pravno lice odnosno preduzetnik koji se bavi sakupljanjem zaštićenih vrsta radi njihovog korišćenja i stavljanja u promet odnosno otkupom sakupljenih vrsta, dužan  je da organizuje stručnu obuku ili drugi oblik rada sa sakupljačima zaštićenih vrsta, da svake godine izvrši proveru znanja sakupljača i da sakupljačima izda potvrdu o stručnoj osposobljenosti sa rokom važenja za sakupljačku sezonu.

Član 9: Sakupljanje zaštićenih vrsta gljiva vrši se pod uslovom da se sakupljaju samo plodonosna tela (uvrtanjem) i u ambalažu koja omogućava ventilaciju radi rasejavanja spora... Zabranjeno je: 1) pri sakupljanju oštetiti micelijum gljiva; 2) sakupljati plodonosna tela vrganja, mlečnice, prečnika ispod 4 cm; 3) sakupljati plodonosna tela lisičarke i mrke trube prečnika ispod 2 cm; 4) pri sakupljanju gljiva koristiti grabulje i slične alatke, razarati i oštećivati stanište; 5) sakupljati gljive u blizini prometnih saobraćajnica i na deponijama otpadnih materija; 6) stare primerke sa pojavama truljenja, plesnivosti i crvljivosti; 7) sakupljati više od dve trećine jedinki na mestu sakupljanja; 8) pri sakupljanju podzemnih gljiva oštećivati koren šumskog drveća.

Šta reći sjajno, neće biti više pustošenja šuma branja nezrelih gljiva, grabuljanja, uništavanja micelijuma. Možda, da se ne nalazimo u državi koja zakone deli na velike (one koji moraju da se poštuju) i male (one koji su samo na papiru i delimično ili potpuno se ne poštuju). Na žalost, ni jedna od zabrana navedenih u članovima 6,8 i 9 pomenute uredbe, nakon donošenja Uredbe se ne poštuje, čak se radi potpuno suprotno. Zabrana branja gljiva u nacionalnim parkovima: članovi Gljivarskog društva Šumadije su tokom jula meseca boravili na područiju Nacionalnog parka Kopaonik. U naseljima u podnožiju Kopaonika mnogima je osnovna preokupacija branje gljiva za otkup u nacionalnom parku. Bere se sve za šta otkupljivač daje novac. Berači imaju potvrde o stručnoj osposobljenosti, koja se proverava svake godine. Da li ovo treba da se komentariše? Zabranjeno je skupljati vrganje prečnika ispod 4 cm. Ukoliko se prošetamo supermarketima i bolje snabdevenim prodavnicama, uočićemo da u ponudi postoje i marinirani vrganji. Lako je utvrditi da te «bebe» vrganja (takozvana ekstra klasa koja se najviše plaća) pre mariniranja nisu imale više od 2 cm. Dakle, crno na belo tržišnim i inspektorima za zaštitu životne sredine da se radi o direktnom kršenju zakona. To crno na belo ima puno ime i prezime firme koja to radi, otštampano na etiketi proizvoda. Međutim za sada nema reakcije nadležnih. Zabranjeno je sakupljati lisičarku prečnika ispod 2 cm. Ove, za sada veoma siromašne gljivarske godine 2006., u junu mesecu lisičarka je u otkupu imala nešto višu cenu, čak tri evra po kilogramu. Otkupljivači prvu cenu, takozvnai mamac postave na recimo, 10 evra kako bi poterali berače u šumu. To se događa krajem maja i početkom juna kada se lisičarka čupa ispod zemlje koliko je sitna. Čim na otkupna mesta pristignu veće količine, cena naglo pada. Međutim, ove godine cena se zadržala na, za berače plaćenike, visokom nivou (cena sveže srpske lisičarke na nemačkim tržnicama je 25-30 evra za kilogram). Rezultat je do sada neviđeno pustošenje šuma u okolini Kragujevca. Grabulja je prošla praktično svuda, na mnogim mestima gde lisičarka raste u gomilama, ogoljena je i sastrugana zemlja pa se micelijum vidi na površini. Bere se sve, što govori veličina marinirane lisičarke, ponuđene u marketima. 

Naše društvo je ove godine krenulo u akciju i obevestilo nadležne u Skupštini grada Kragujevca o članovima pomenute Uredbe. Odgovor je bio da je za gljive nadležan inspektorat u Jagodini, tačnije inspektor koji je trenutno na dužem bolovanju. Dakle, brojni inspektori u našem okrugu imaju tvrdo opravdanje, nisu nadležni. Nadležan je onaj koji nije tu i ovde se priča završava. Pre nekoliko dana dnevnik 2 RTS-a je objavio prilog o pustošenju borovnice oko Vlasinskog jezera, koja ne sme da se bere pre 1. avgusta. Već krajem jula ona je bila počišćena, a inspektori su najavili obilazak 30 jula ??? Zaključak je samo jedan, nezadrživo oblikujemo našu prirodu u jednu potpuno osiromašenu, devastiranu, zagađenu sredinu, a mnogi pokazatelji su već danas aktuelni (istrebljena rogata divljač, plemenita riba, sve manje gljiva, nekontrolisana seča šuma tokom cele godine). Proces uništavanja gljiva traje duže ali se posle toga praktično micelijum vrlo teško ili nikako može povratiti. Filozofija našeg čoveka je sledeća: deda pokazuje unuku padinu ogoljenu erozijom, mestimičko prekrivenu smećem, «Vidiš li ovu padinu? Tu sam ja kao mlad brao prikolice vrganja i džakove lisičarki. Drvo smo posekli, a i gljiva nešto nema. Nego idi stani između one dve gomile đubreta da te deda usnimi novom videokamerom. Gljivarsko društvo Šumadije neće posustati u borbi za naše šume i naše gljive. Koliko ćemo doprineti boljitku, ne znam ali obećavam da se nećemo predati.