Kako to statut GDŠ  nalaže, došlo je vreme da se održi Osma godišnja skupština društva. Maj 2008. kao i svaki maj, pun trave i cvetanja, stom razlikom, što za ovih 25 dana, jednog od najkišnijih meseca u godini, na Kragujevac i okolinu nije pala ni kap kiše. Dva tri orošavanja ne računamo. 

Članovi GDŠ-a su uvek svečano raspoloženi pred godišnju skupštinu i očekuju da rukovodstvo opravda ukazano mu poverenje, tako što će svaka naredna skupština doneti nešto novo. Opterećen ovim bremenom očekivanja, Izvršni odbor se odlučio na proverenu varijantu: plato ispred planinarskog doma u Adžinim livadama. Retko gde ćete naći i dovoljno klupa i stolova i veliku nastrešnicu, i ozidano ložište i hladovinu i izuzetan pogled na obronke Gledićskih planina i tamo dalje Rudnika.

Oko devet časova, u nedelju 25. maja (nešto mi je poznat ovaj datum), poče okupljanje ispred doma. Vreme toplo, sunačano, obećavajuće. Šuma zelena, suva i zabrinuta. Kiše odavno nema, a neće je ni biti u narednih desetak dana. Iako je prolećna sezona bila odlična, ubrzo se sve preokrenulo. Nadamo se da nas ne očekuje junska i julska rerna kao prošle godine. Okupljaju se članovi GDŠ-a iz Kragujevca, Beograda, Kraljeva, sve u svemu četrdesetak ljudi. Dovlači se materijal za skupštinu, za kotlić, za gljivarsku razbibrigu. Program skupštine je predviđao da se prvo po grupama skotrljamo u šumu, na jedno dobro gljivarenje. Ipak pre toga novinari Televizije Kragujevac zabeležiše okupljanje, slikom i zvukom. 

Tri grupe gljivara krenuše put suvih hrastovih šuma. Nadire se planski, komunicirama sa voki-toki uređajima, gljivari se šire u strelce, sve u nadi da ćemo na ispucaloj zemlji ugledati koju gljivu. Ipak ima šta da se pogleda, uslika, ubere za kotlić. Nalazimo nešto lisičarke, kvalitetnih zeka (ljubičasta, roze, zlatna), biserki. Pronašli smo i dva-tri propala vrganja, kao i nekoliko mlađih gljiva iz istoga roda. Vruće je, strmo je, a tamo negde na vrhu nas očekuje Steva, da nađenim gljivama obogati čuveni gulaš GDŠ-a. Sedamo pomalo umorni, ne od napora već od razočaravajućeg početka letnje sezone gljiva. Mada nismo imali gusle pri ruci, Nada tužno zapeva:

Tri livade, tri livade, nigde gljiva nema.

Samo jedna, samo jedna zeka pojedena.

Da li nas čeka treća uzastopno loša letnja sezona gljiva? 

Bilo kako bilo, gljivari popravljaju svoju zelenu uniformu, vade kamenčiće iz čizama, lica poprimaju ozbiljan i svečarski izgled, predstoji radni deo godišnje skupštine GDŠ-a broj 8. Skupština već treba da počne ali nema Goce (predsednik IO GDŠ), kao i još nekih, malopre prisutnih članova društva. Vazduh trepti kao da nebo gori, osećam da se sprema nešto tajanstveno, nepredviđeno. Sa kasetofona se čuje "Uz maršala Tita, junačkoga sina, ...". U koloni jedan po jedan, ženski članovi GDŠ-a, pionirskim maramama ukrašeni, marširaju iskusnim korakom bivših učesnika majskih sletova.  

Na čelu Goca nosi štafetu, suvog smrčka na šljivovoj grančici. Muzika grmi, ostali gljivari škljocaju aparatima, pokušavajući da zamrznu neponovljivo. Ja kao predsednik ustajem da dočekam ovu buicu ljubavi i odanosti članova GDŠ-a (znam ko mi je namestio ovu zajebanciju). Dirnut sam, ganut sam, škrgućući zubima puštam koju setnu suzu, kako bi se uklopio u ovaj nadrealan trenutak. Sećanja naviru, zuji mi u ušima, primam štafetu. Primećujem da kolona nosi transparente u stilu: "I posle mene ja", "Dok imamo tebe, mi nam nismo potrebni", "Volimo te, kao što ti voliš sebe" (aforizmi A.Baljka).

I dalje sam zatečen, raznežen. Muzika prestaje, svi sedamo. Sledi druga tačka dnevnog reda, za koju sam ja naivno mislio da je prva. Šta smo radili, koliko smo potrošili, šta ćemo raditi. Tu je i svečana podela novih članskih karti GDŠ-a, sa na našim terenima retkim, borovim vrganjem na prednjoj strani. Posle ovolikih napora i uzbuđenja, ogladni se. Požurujemo Stevu da skrati krčkanje gulaša ali je Steva srca kamenoga. Da bi gulaš bio dostojan imena GDŠ-a, mora da se krčka do pola četiri. 

U međuvremenu zabavljamo se po grupama. Neki ponovo odlaze u šumu, u gljivarenje, neki igraju bagminton, čitaju, fotografišu. Tu je i mala izložba slika sa gljivljim temama. Oko stolova se vrzmaju nađene šumske kornjače. Adžine livade su poznate po čestim susretima sa zmijama, pa je tako bilo i ovoga puta. Nikola je našao velikog smuka (preko 1,5 m) u blizini doma. Hrabriji kače smuka oko vrata, ostali ga pipkaju, glade. Posle duže predstave, vraćamo smuka staništu. Nadam se da nam nije zamerio.

Konačno gulaš. Sipamo jednom, dvaput, triput. Dva puna kotlića se prazne velikom brzinom. Nije što je naš ali stvarno, gulaš je odličan. Našlo se tu  tačno petnaest vrsta gljiva, mesa, divljači, povrća. U kasnim popodnevnim časovima, kada su se gljivari poprilično opustili, slučajem navratiše članovi društva Sremuš iz Beograda. Nagrebasmo kotliće, kako bi i gosti probali nešto izuzetno, nešto iz prirode.

Kotrljaju se kola nizbrdo, držim volan, a misli su mi negde iza Rudnika, u nekoj guduri. Vreme nas gazi, društvo opstaje. Pred nama je Osma izložba gljiva, zakazana za subotu 20.09.08. Vidimo se.