U maju 2001. godine, kao udruženje građana, registrovano je Gljivarsko društvo Šumadije. Dakle, četiri godine su iza nas, četiri izložbe gljiva, takođe. Naše društvo nije imalo posebnih uspona i padova. Vođeni ljubavlju prema gljivama i prirodi, gljivari Kragujevca su održavali svoje aktivnosti, punim srcem, primajući sve obaveze kao lično zadovoljstvo. Valjda zato, posle četiri godine ostali smo u punom broju, veseli i orni. Pa kako je po statutu društva došlo vreme izbora novog predsednika i izvršnog odbora, Gljivarsko društvo Šumadije je zakazalo svečanu izbornu skupštinu za subotu, 28. maj 2005. Pozvani su gosti, prijatelji, spremljen je program i oko programa... U subotu u zakazano vreme svi najavljeni gosti postaše gosti sa korpom u rukama, opipljivi i dragi. Posle prisilne promene plana, pada odluka da se ide na proveren teren, na Adžine livade, naravno ne na skupštinu, nego na izlet. Pre izleta bi doručak (marinirane gljive i još po nešto), pa lake Kešine priče i poskočice (glumac kragujevačkog pozorišta). Da bih upoznao Kešu sa našim društvom, počinjem: “Znaš mi smo jedno malo društvo. Pa, verovatno ste malo društvo zato što jedete gljive“ brzo odgovori Keša, nepoverljiv prema našem carstvu. I krenu do tada, neviđena masa gljivara, znalaca (vidi sliku) da se valja prema šumi.

Zagledaju seljaci, meštani, krste se i čude, da se svuda prisutni gubari nisu preobratili u ljudski oblik, bože me prosti? U svakom slučaju tu čista posla nisu. Silazima u šumu, strmo, suvo, sveže pretraženo u potrazi za lisičarkama, robom za prodaju. Kako su tokom maja mnoge šume prskane hemikalijama protiv gubara (karenca oko 20 dana), biće to izvozna roba obogaćena, ko zna čim. Drugim rečima ko zna ko će pojesti ko zna šta... Ko mari? Iako je po pravilu, krajem maja, šuma oskudna, gljivari nisu bili tužni, daleko od tuge. Ima lisičarke, ljubičaste zeke, po kojeg vrganja, šumskog pileta, crvenkaste gljivice. Najvredniji nalaz je svakako bila pepeljasta ljisičarka (C.cinereus), retka gljiva, a naročito u maju. Silazim, nagib je veliki, silazim iako možda i ne želim tim pravcem.

Na panju sasušene gljive. Samo mi nije bilo jasno dali je to Stereum hirsutum ili Vipera ammodytes. Kamuflaža za poštovanje, naše najotrovnije i najproganjanije zmije, poskoka. Krećemo natrag, čeka nas skupština, iako su korpe poluprazne, brekćemo pod vrućinom i usponom. Upadosmo u nekakav bagrenjak. Ova biljka donesena 1601 godine iz Severne Amerike, biljka bez mikorize sa evropskim gljivama (bar za sada), ponudi nam samo trnje. Srećom nije bio baš previlik gustiš. Silazimo ka mestu za skupštinu, to je dvorište Lepine kuće u selu Grošnica. Kasnije će se ispostaviti da je to kuća sekretara društva. Usledi ručak, paprika u pavlaci, dve vrste pasulja (ljuti i neljuti), pa škembići u saftu, pa doboš torta, pa skupština, pa opet izlet u šumu, sve po redu. Dovoljno je reći da nismo mnogo menjali rukovodeći sastav Gljivarskog društva Šumadije. Ispratismo goste, do sledećeg viđenja.