Dugo smo planirali ovaj izlet. Cilj je bio uzvišen, vreme se činilo baš kako treba, družina je bila orna i odabrana. Već negde u aprilu je počelo otkucavanje, pravljenje planova sve do polaska. Ekipa Gljivarskog društva Šumadije je tog proleća donela čvrstu odluku da se ide u planinu, tamo negde daleko, gde je netaknuto i neistraženo. Prošle izložbe gljiva u Kragujevcu, tim koji je bio na istočnim padinama Golije, doneo je sjajne primerke gljiva, do sada neviđenih. Još tada se rodila ideja da tamo odemo na više dana i da zaronimo u tu čudesnu šumu. Ona se pružala svuda oko sela Rudno, negde između Golije i Radočela. Po priči, to mesto nam je u stvari bilo poznato odavno, pošto je naš gljivar Ljuba ujedno i izviđač, a oni svake godine u julu kampuju u blizini Rudna, na obali reke Brevine.

Dakle, ostalo je samo da se spremamo i cupkamo do dana polaska. Cupkalo je nas sedam: Goca, Milan, Mileta, Đole, Ljuba, Zoran i ja. Deo družine je planirao da spava u bazi izviđača, pošto su nam drugarski izašli u susret. Vreme izleta smo odredili, kraj juna, period od tri-četiri dana. U majskim i junskim danima iščekivanja, gljivarska sezona je bila nekako traljava, neočekivano slaba. U vreme besomučne potrage za lisičarkom, od strane onih koji u gljivama vide samo novac, drugih gljiva gotovo da nije ni bilo. Muka na muku ide, pa tako i gljivarska. Posle kratkog izleta na Bešnjaju, shvatili smo da su državne testere ojadile i satrle najlepšu bukovu šumu u okolini Kragujevca. Nebrojena stabla stara 50-70 godina iznesena su iz teško ranjene šume. O slikama koje sam video tog vrelog junskog dana muka mi je da pričam, želim to da izbrišem iz glave, zdravlja radi. Da li će se pojaviti neko odgovoran u ovoj zemlji, ko će doći na ideju da komad nenarušene prirode, kojih je sve manje, ostavi na miru. Prosto i ljudski, ovu šumu nećemo seći i ubijati, neka ostane našoj deci i deci naše dece, da mogu da je zagrle. Godinama unazad shvatio sam da je to u ovoj zemlji potpuno beznadežna stvar, pošto se šuma, ona najbolja, na primer, seče i u Spomen parku Šumarice. Nigde državne testere nisu tako aktivne, kao u nacionalnim parkovima i parkovima prirode. Kakvo licemerje, nazvati te stalno čerupane šume, nacionalnim parkom. Relativno brzo će stići trenutak kada će se sve vredno poseći. Ostaće žbunje, trnjak i livade. 

Kako se približavao dan polaska, temperatura je rasla, kipela. Zažareno sunce, usahlo nebo, suša i vrelina su stigle već polovinom juna i kako sada stvari stoje uništiće celo gljivarsko leto. Uostalom, zar tako nije bilo i 2011., 2012., 2013., 2015., biće i ove 2017. Krajem usijanog juna došao je i taj dan polaska. Valjda gore na 1000 metara nadmorske visine ima vlage, rose , nade. Čini mi se nekako da trčim ispred kola koja se uspinju uskim putem do cilja. Selo Rudno, kraj asfalta i početak prirode za nezaborav. Stižemo na odredište. Ljuba, Mileta i Zoran su stigli dan ranije, već su u izviđačkom kampu. Po količini prašine koju smo gutali, nije bilo teško zaključiti da ni ovde odavno nije bilo kiše. Silazimo u kamp, Đole i ja. Sa makadamskog puta za Studenicu skrene se levo na neobeleženom raskršću i skotrlja nizbrdo do reke. Ubrzo stižemo do brvnare u šumi, letnjem domu izviđača Kragujevca. Pred očima mi se otvara slika, po prvi put. Gledam, upijam, dišem duboko. Čini se da je tvorac ovog kampa često čitao bajke. Mesto kao izašlo iz jedne takve priče. Duboko u kanjonu reke Brevine, gde je jedna strana strma, nepristupačna, gotovo vertikalna i druga blago ustalasana, šumovita. Velika smreke zakriljuju brvnaru, prave debeli hlad i skrivaju dugačke klupe, napravljene za dnevne brige i razbibrige. Preko reke između dve velike smreke, skladan drveni mostić do izvora u steni, pitkog i hladnog, studenog. Ranije pristigla ekipa je već bila u šumi i prvi nalazi su oskudni i više od toga, nikakvi. Jedna izmučena zelenjača, nekoliko polusuvih zeka, gljivarski tužno. Vrelina i suša proteklih dana su i ovde zaustavili gljive, kojih uobičajeno ima u ovo doba godine, naročito vrganja i lisičarki. Ostavljam Đoleta u kampu, odlazim u moju kućicu i bazu, na kilometar odatle. U mnogim mestima nenarušene prirode zaživeo je seoski turizam, pa se tako i u Rudnom mogu naći dobar smeštaj i dobra hrana. Stresam prtljag sa sebe, nemam nikakvih želja, osim da se što pre nađem na putu za šumu. Kako ne poznajem teren, nasumično odabiram uzak makadamski put za crkvicu Nikoljaču. I ovde na 1000 metara je vruće, oko 30oC,  dole u dolini sve gori. Evo me na putu, gazim gljivarskim svečanim marševskim korakom, osećam se nekako uzvišeno. Glava se vrti u svim pravcima, osmatra krajolik koji leči. Desno u  prostoru između dva brda ocrtava se masiv Kopaonika, moćan i maglovit. Svuda oko mene su uzvišenja i uvale, zatalasani obronci Golije i Radočela. Šuma, šuma je posebna priča, preovlađuje smreka, ovde je sišla prilično nisko, ima puno bukve, tu su crni i beli bor, breza, jela, jasika, ima čak i ariša, na mnogim mestima izmešano. Ono što uznemiruje, brine, su vidljiva, sve veća ostrva u šumi smreke, koja nisu zelena. To su mrtva, suva, bledosiva stabla, okamenjena u svojoj zloj sudbini. Godine visokih temperatura, sve veći nedostatak vlage izmorili su smreku. Razumljivo, zbog klime i stanja stabala stigao je i potkornjak, stabla se suše, kora otpada. Prekomerna seča je i ovde prisutna, uglavnom su to državne testere. Mislim da se preduzeće zove Srbija panjevi. Sve to u zemlji, sa jednom od najmanjih pokrivenosti teritorije šumom u Evropi. Tužno deluje ali to je sada uobičajena slika u Srbiji, gore u četinarima. 

Ulazim u prvu šumu smreke. Na stranu osušena stabla, šuma je slikana mojim najsmelijim željama da takva bude. Stelja je čista, čas mahovina, čas niska trava, puno proplanaka i čistina, koje gljive vole. Zrelih šumskih jagoda je posvuda. Znam, posle njih sazreće divlja malina i borovnica, pa kupina. Šumski putevi, linije izvlačenja šume, negde su zarasli, negde tek otvoreni, urezani. Šuma je često mešovita, ponegde čudni kameni oblici sa onoga sveta, gubim kontakt sa realnošću. Zapravo, za to sam ovde i došao. Davno sam shvatio da je šuma moja prirodna sredina. Na proplanku u blizini Nikoljače, malo jezero, više bara. Oko njega smreke i ariši, mahovina kao vuneni tepih. Na puteljku, u travi prve lisičarke, sitne su, tek krenule. Kakva je suša, neće ni porasti. Uskoro izbijam na čistinu niske trave, opkoljenu smrekama. U dnu tog prostora uz šumu, smestila se crkva Nikoljača, levo je drveni zvonik. Mesto za gljive, boljeg je teško naći, međutim nema ni jedne. Još od prvih koraka u šumi, shvatio sam da ovaj boravak na Rudnom možemo iskoristiti sa otkrivanje novih terena, na žalost, ne za traženje gljiva. Potrošio sam svu vodu, vreme je za povratak. Vrućina je neprijatna čak i ovde, srećom nizbrdo je, vraća mi se minuli rad.