|
         |
 |
Iako smo polovinom oktobra bili na Goču, još su me peckala ona čudna osećanja koja su me obuzimala godinu dana ranije, kada sam bio ozbiljno izgubljen. Jednostavno, nije to bilo to. U šumi smo bili u grupama, najmanje po troje, tada se među stablima čovek oseća potpuno drugačije. Drugo je kretanje, osećaj umora, druge su misli. Prošao je produženi boravak na Goču, sjajno, samo kako smo mogli zamisliti. Kući, nije prošlo desetak dana, počelo je nešto da me vuče, kopka i otima. Rekoše biće još samo jedan dan lepog vremena, slede mrazevi i sneg gore u planini, poslednja je prilika za dobar gljivarski izlet. Ići ću ali gde, spreman sam ali za šta, krenuću ali kada? Neka nevidljiva sila me pritiska, goni me, suše mi se usta, nećeš valjda ponovo sam na Goč. Pa gde drugde, moram da završim tu samotnu priču tamo gde sam je započeo. |
Da li je ovo posebna vrsta i nije toliko važno, Hygrocybe tristis.
|
|
Pakujem uobičajene stvari, malo više hrane i džebane (čokoladice), vode. Jutro je prilično hladno, skoro na nuli, magla je svuda oko Kragujevca, naročito prema Gruži. Jutro je u stvari bistro, sunčano, samo da se isčupam iz ovoga testa. Obilazim Kraljevo, hvatam uzak, vijugav put za Goč. Najednom, magla netragom nestaje, šuma se puši, na vlažnom putu kamenje i odvaljene stene. Plan je bio da ne idem suviše visoko, ionako je tamo sneg. Pogled naviše kroz vozačko staklo strelja bele vrhove. Nikoga nema u susret, iza i ispred mene. Dobrano sam sam. Čvrsto sam rešio ovoga puta da nema izleta u nepoznato, na nove terene, samo obilazak poznatog, ionako ne očekujem obilje gljiva. Doduše isto tako sam planirao i kada sam se izgubio.
|
Dugonogi primerak Hygrophorus gliocyclus.
|
|
Nailazim na privi obećavajući teren. Travnata čistina, omeđena belim borovima i jovama, dole u dubokom kamenitom kanjonu grmi voda. Bila je kao potok ali najveća kiša i sneg ove godine učiniše je rekom. Uzimam opremu, pravim prvi samotni korak posle moje gočke odiseje. Čizme su mokre, rosa je visoka i obilna. Jutarnja planinska senka još uvek vlada. Počinju veseli susreti, ovaj kutak je uvek bio gljivodaran. U travi mlade vlažnice, poljarice, prstenke. Oko usamljenih borova rujnice, velike, jedre, najjačih boja. U dubljoj travi puževače izvijaju vratove da vide preko. Drum je blizu ali nema kola, nema zvukova, nema nikoga. Gljive su oko mene i nemam interesa za realan svet. Preko uzvišenja je šumarak jove. Gde god vidim ovo drvo, ja ga obiđem, pozdravim, potapšem ali gljive ne nađem. Znam da je to samo priprema za veličanstven susret. Svet gljiva vas uči strpljenju, istrajnosti i spokoju. Sunce uteruje senku u kanjon, tamo će čučati neko vreme. Na moju žalost dobar teren se ne širi, dalje je strmo, klizavo, sa druge strane neprohodno od rastinja.
|
Često se previde u travi, Camarophyllus virgineus.
|
|
Krećem ka danas mom glavnom cilju, lugarevoj kući. Vijugava belina me vodi do prevoja. Još malo njihanja i izbijam na čistinu, stigao sam. Mesto je nekakvo izletište. Srećom nema smeća i nebrige. Samo mali deo gljiva me čeka sa ove strane, moram preći Gvozdačku reku da se otisnem u šumu. U visokim čizmama planirao sam da je pregazim, šipak. Obilazim pogodna mesta, uzalud. Nadošla je baš sad posle toliko vremena tavorenja. Uvija se, prevrće, valja, napuniću čizme, pa će biti veselje, odustajem. Tu u blizini ima jedan pešački kao most, dva trula balvana visoko postavljena na druge, uspravne, isto trule, prebačena preko reke. Paralelni balvani su spojeni daščicama sumnjive nosivosti. Goč je veoma vlažna planina i gljive brzo urade svoj posao. Na pojedinim mestima ih nema, na sredini i za metar rupe. Vođice za pridržavanje nema, nije ni bila predviđena. Hoćeš li da se vraćaš kući ili da pređeš preko ovog nekad mosta. Padnem li u vodu, ode aparat, katastrofa. Dakle, izvesno pune čizme, sigurno odustajanje ili upitan prelaz. Ne znam kakva je to samotna sila koja me na Goču uvek vuče u neizvesnost. Doduše, bivao sam ovde sa druge strane reke ali nikad dalje od uskog pojasa uz obalu. Penjem se na balvane, težak sam i sve ljulja, krcka i povija. Da ne dužim, nekako preskočih rupu bez daščica, most izdrža, a ja se nađoh na drugoj strani.
|
Mračna koprenka najčešće bira jelu za partnera, Cortinarius atrovirens.
|
|
Samim prelaskom sam napravio dva problema, jedan prođe, a o povratku ću razmišljati kada dođe vreme. Ulazim u prvu šumu, čista jela. Gljive su mlade, sluzave, druge rastočene skorašnjim kišama. Srećem brojne žutogrle puževače, vezane su za bukve ali ovde rastu u jeli. U stvari ima tragova u knjigama da se mogu naći i u četinarima. Ovde to deluje kao sasvim uobičajeno. Klečim, fotografišem, ništa ne narušava savršenu tišinu ali neko ili nešto je iza mene, upozorava me nepoznato čulo. Okrenem se i ugledam povećeg šarenog kera, na metar dva od sebe. Ćuti on, ja se ne oglašavam. Posle prvog iznenađenja pokušavam da ga privučem, da ga pomilujem, nemoguće. Čim mu se primaknem, on se za toliko odmakne. Dobro, odustajem, krećem uzbrdo u nepoznato. Da li si zaboravio kako je prošlo to istraživanje nepoznatog prošlog puta? Nisam ali nešto me vuče, doziva tamo visoko u izmaglici. Može biti da su kakve šumske sirene, mameća stabla koja stalno uzmiču. Uostalom, situacija se promenila, više nisam sam. Staza je kamenita, krupan kamen, sav izrovan moćnim bujicama, teško gazim po njemu. Sa leve strane je visoki usek, sa desne nabujali potok i strmina naviše. Sunčano je ali ovde direktna svetlost ne dopire. Smenjuju se jela, bukva, crni bor.
|
Mislio sam da raste samo uz bukvu, Hygrophorus chrysodon.
|
|
Gledam šumu preko onog useka. Evo muhara, jelove puževače, mračne koprenke. Neke posvuda retke gljive ovde to nisu, zbog starih sastojina jele. Čučim, klečim, slikam. Savršena tišina, povremeno se oglašavam da proverim da nije neko isključio ton. Može biti da je vazduh klizav od ove vlage pa ga teško prenosi. Prohladno je ali prijatno. Opet se okrenem, kao duh onaj pas stoji iza mene na istom odstojanju. Zovem ga, tapšem rukama, mamim, uzalud. Ponovo silazim na kamenu stazu, zglobovi se krive na neravnom i pokretnom terenu. Bukva je požutela i masovno odbacuje list. U šumi nekako najviše ima jelove rujnice, krupne, bez crva. Ovde na Goču je beru. Na jednoj krivini, napuštam stazu i penjem se levo u šumu. Hvatam se za rastinje borim sa gravitacijom, blatno je i klizavo. Usponi i udoline, stelja je čista, mekana, nigde one napasti, ostruge. Od žila oslobađam jednu mladu muharu, razgledam okolo. Jedan, dva, pet, deset. Posvuda oko mene su vrganji, prestareli, razmekšani. Opkolili me, ćute, ćutim, ćuti i pas što me prati. Pravo čudo da je ovoliko vrganja doživelo starost, a niko ih nije počistio. Roditi se kao vrganj u našim šumama, uglavnom je tragedija. Nalazim jednog, dobrog za sušenje, možda je još koji u blizini. Iza stabla masivne jele sačeka me nestvarna slika. Sedoh da udahnem prizor, da se napojim svim što me okružuje. Iza velikog drveta sakrio se vrganj, širok, debeo, pravilan, kao nacrtan. Bio je starina ali dobrodržeći. Štapom merim šešir, ima više od 25 cm. Idem dalje, a preko ramena pogledujem onog gočkog diva, izdaleka je još veći. Prilično sam se udaljio od lugareve kuće.
|
Džinovski vrganj u duboko u šumi.
|
|
Ne brinem, otkako sam danas zakoračio na Goč, sve je nekako prijateljsko, srdačno, naravno osim klimavog, natrulog, pretećeg mosta. Uostalom kakva je to bajka bez veštice. Gde je tu strast, sreća. Moram da se vratim, ova staza je kao živo blato. Korpa mi je prilično otežala, nešto za jelo, nešto za mozganje. Hoćemo li nazad, predlažem svom saputniku. Pas me prati u korak, slaže se. Dan je uveliko prebacio, sunčan i kratak, naročito ovde u planini. Približavam se krezubom mostu, da prošetam još malo sa ove strane, zašto žuriti. Možda će vremenom očvrsnuti.
|
Pomislio sam da nije slinavka, ipak, Suillus granulatus f. marchandii.
|
|
Ponovo pokušavam da nađem kakav gaz, možda sam šta propustio, voda mi se čini još i veća, moram preko mosta. Gde li je pas prešao, nestao je. Kako sam ponovo prešao tu razvalinu, kako sam se suv dokopao druge strane, sećam se. Sigurno bi bilo zanimljivo za posmatrače, kojih nije bilo, za mene beše prilično čupavo. Ipak, evo me kod kola, na osunčanoj livadi. Savijam se izuvam čizme, kao da su se zalepile. Okrenem se u velikom naporu, vidim onaj ker me gleda i čuti, na metar, gotovo na dohvat. Opet ga dozivam. Na moje iznenađenje on po prvi put prilazi, prihvata na kratko moje tapkanje po glavi, repom ne maše. Samo na trenutak sam se okrenuo ka kolima i kao se pojavio, tako je i nestao, neosetno, neprimetno, netragom. Nekako sam bio siguran da ga više ne mogu dozvati.
|
Nazivi se stalno menjaju ali lepota ostaje, Hericium alpestre.
|
|
Točkovi se kotrljaju nizbrdo, ponovo sam bio sam na Goču. Ispratila me šuma okupana suncem, topla, dobronamerna. Je li to ona ista od pre godinu dana. Mozgajući o značenju onog psa, mislim da je bila i zaštitnička. Ova tegobna gljivarska sezona ipak će imati trenutke za nezaborav.
|
|
|
