Prođe ključalo leto 2007. Dve uzastopne sezone, praktično bez vrganja, da li iko pamti. Možda su stvarno pobegli pod zemlju, možda ih tamo treba tražiti. Padoše dobre kiše u septembru, nada se rasplamsa ali izmučena i isušena zemlja nije imala gljivljeg ploda. Opet smo za izložbu gljiva morali da se penjemo u visine, u daljine. Doduše i tamo je bilo tužno ali dovoljno za jednu korektnu izložbu. Da problem nije bio samo ovdašnji, uverili smo se gljivareći krajem septembra, po planini Lisini nadomak Mrkonjić grada. Mnoge čuvene i retke, a za Lisinu uobičajene gljive su izostale. Nije važno, naši prijatelji, gljivari iz Srpske su se pobrinuli za nezaboravni doživljaj.

Oktobar i novembar kišni, temperature umerene, eto prilike da se obiđu šume. Bukva tajanstveno ćuti, ne pušta svoje mikorizne stanovnike napolje. U hrastu se pojaviše renovače, koprenke, puževače, ... Livade se osuše rudnjačama, sunčanicama, rudoliskama, ... Sve je to lepo ali bor je novembarsko drvo gljivarsko.

Razlete smo se po boricima da naberemo miške, rujnice, maslenke, puževače, sunčanice. Bilo ih je dovoljno da se razgali srce gljivarsko. Bilo je ove jeseni veoma vrednih nalaza. Tu pre svega mislim na zelenku (Tricholoma equestre), tajanstvenu gljivu, koja se sa spiska najpoželjnijih jestivih gljiva preselila na spisak onih koje su odgovorne za višestruka trovanja sa smrtnim ishodom. Zelenka u Srbiji do sada nije zvanično zabeležena, a evo raste u ataru sela Šljivovac, nadomak Kragujevca. 

Početkom novembra nam stiže poziv lovaca iz Kragujevca da budemo njihovi gosti na otvaranju lovačkog doma u selu Vučkovica. Ovom ljubaznom pozivu nismo odoleli, mada se do sada zvanično sa lovcima nismo družili. Kako članovi Gljivarskog društva Šumadije uglavnom spadaju u grupu veselih gljivara i zahvalnih gostiju, pade odluka da se sprema gulaš, naravno samo od gljiva. Pohitasmo ka borovim šumama još jednom, a korpe su ubrzo bile pune željenih vrsta za čuveni Stevin gulaš, koji je već postao predmet naučnih istraživanja, kako ne bi došlo do daljeg mistifikovanja istog. Poznavaoci ili nepoznavaoci onoga što stavljamo u gulaš, koji pripremi Steva, svejedno, svi se izlome da omažu kazan. Na dan druženja, zakrčka se pun kotlić kasnojesenjih gljiva (nekih desetak vrsta), a potom planu i nestade. Proces nestajanja nije usporilo ni to, što upozorismo skup da nam je greškom, upala jedna otrovnjača u gulaš, uzalud, ne vredi, opet omazasmo kotlić. Drugari, lovci potom iznesoše odličan kupus iz zemljanog lonca, pa pečeno prase, pa obilno piće po izboru. Sve u svemu, beše to prijatno, opuštajuće i bezbrižno druženje. 

Nekako, ovaj skup označi i zatvaranje gljivarske jadne i bedne sezone 2007. Sutradan uveče krenuše jutarnji mrazevi, a kada je u Kragujevcu 0^oC, na okolnim visovima je -5^oC. Ostaje nam da se grejemo uz vatru i da pričamo već nestvarne priče, kako smo pre dve godine videli vrganje.