Cantharellus cibarius, lisičarka, gljiva dobro poznata beračima za novac, otkupljivačima, gljivarima ali pored bele mlačnice i vrganja i većini žitelja Šumadije.

Cantharellus cibarius, lisičarka, plemenita gljiva, cenjena, tražena u Zapadnoj Evropi i zbog toga proganjana u zemljama koje je izvoze, ne štite i ne mare.

Cantharellus cibarius, lisičarka, lekovita gljiva, može se jesti sirova, odlična je u svim jelima (čorba je najbolja), blaga, dobrodušna, svako jelo čini više od toga.

Cantharellus cibarius, lisičarka, gljiva predivnog opuštajućeg mirisa, retko i malo crvljiva, teško kvariljiva (mali procenat proteina). Najkrupnija u šumadijskim hrastovima i grabovima, ima je u bukvi, u četinarima. Zato što se teško kvari, najlepša je i najbolja u punoj veličini, u zrelom i prezrelom dobu, pruža glivarima neopisivo zadovoljstvo oblika, mirisa, veličine, u trenutku kada je svoju životnu funkciju već obavila.

Cantharellu cibarius, lisičarka. Sa poštovanjem izgovaram ovo ime, jer je to gljiva koju najviše cenim, koju uvek pozdravljam kada sam u šumi. Čini mi se da mi ona to izdašno uzvaća, svojim pojavljivanjem, kada je za druge nevidljiva. Premlade primerke nikada ne berem, već ih pokrivam, krijem.

Ove godine jun nije baš gljivarski sjajan. Naravno, govorim za Šumadijske terene. Ceo maj nije pala ni kap kiše, pa je sve lepo u prolećnoj sezoni ubrzo poništeno. Junske sporadične kiše su popravile stvar,  sporadično. U šumi se pojavila bela, lisičarka i veoma malo drugih vrsta, koje su karakteristične za jun (zeke, vrganji, preslice, turci, sirnjaje). 

Svake gljivarske sezone, krajem maja otkupljivači se služe istim, oprobanim trikom. Na početku se cena lisičarke digne u visine, a to je provereni znak, koji nepogrešivo pokreće uslovni refleks berača. Tada svi sezonski berači za novac, seljaci i profesionalci (čitaj grabuljani), usplahireno i pohlepno kreću u potragu. Digne se motka i grabulja, dere se, grebe, prevrće, ... Jasno čim se pojave prve količine na otkupnim mestima, cena lisičarke naglo pada. Berači negoduju, bivaju poniženi, oni i njihov uloženi trud, potrošeno vreme ali pomirljivo predaju sve što su nagrabuljali. Iznese se nešto na tržnicu tek da se opipa tržište, jer pijaca iziskuje dodatne troškove prodaje. Cena lisičarke, u otkupu, ove godine se zadržava na relativno visokom nivou, obično je 1 do 2 evra, a ove godine je i celih 3. Da li zbog loše sezone ili velike tražnje ili oba razloga, uglavnom je tako. Lisičarka se deli u dve grupe, ekstra klasa (bebe lisičarke) i ostalo. Cena za bebe lisičarke ili hiljadarku (toliko potpuno nezrelih plodnih tela stane u kilogram) je 400 dinara, a za ostalo 250 dinara. 

Zakon koji delimično štiti gljive koje su napadnute otkupom u Srbiji donesen je 2005. godine. To je bio mrtvorođeni zakon, jer jednostavno nema ko da ga sprovodi. Svojevremeno, na traženje članova GDŠ-a da nam neko u opštinskim inspektoratima ukaže na odgovorno lice, zaduženo za poštovanje ovog zakona (inspektori su dolazili i na naše sastanke, po pozivu), rečeno nam je da je to neki inspektor u Jagodini. Ako Kragujevac treba da čeka inspektora iz Jagodine, da obiđe otkupna mesta u gradu i okolini, onda se otkupljivačima baš trese donji veš od straha da ne budu novčano kažnjeni, zbog otkupa beba lisičarki i čak podsticanja da se baš takve gljive beru, a zakonom je zabranjeno (lisičarka ispod 2 cm prečnika šešira). Bere se bez dozvola, u nacionalnim parkovima, bere se sve što se nađe, do micelijuma i sa micelijumom. Zamislite, sretnete u šumi oop-oop berača (karakteristično dozivanje pomenutih)  i tražite mu dozvolu i potvrdu da poznaje gljive i da može da ih bere. Verovatno bi vas onom grabuljom. Da bi ipak izbegli i minimalnu opasnost nepokretnih otkupnih stanica, otkupljivači to rade u pokretu, dolazeći na beračima najavljena mesta ili na pozive berača profesionalaca, kada imaju zanimljive količine gljiva prodajki.  

Ako laže koza, ... U marketima se mogu kupiti marinirane bebe lisičarki i vrganja, koji su sigurno u trenutku branja veličinom bili ispod dozvoljene granice. Svi vide, svi čuju i ništa, ko još mari za zaštitu gljiva. Zamislite reakciju javnosti da pohvatamo ono malo naseljenih dabrova oko Save, napravimo od njih suvo meso i izložimo ga u marketima. Verovatno bi to bila udarna vest na medijima, a počinilac bi bio medijski žigosan. Zašto je Srbiju baš briga za njene plementite gljive, koje ima malo ko u Evropi, ne znam. U svakom slučaju GDŠ se neće pomiriti sa tom činjenicom.

Poseban soj berača za novac su takozvani profesionalci. Ljudi koji u sezoni lisičarke (uglavnom jun), svakodnevno grabuljaju šumama od kasnih noćnih časova (imaju lampe) pa do sledeće večeri. Nemaju svoj teren već se sele iz šume u šumu i pustoše ih. Između ostalog koriste grabulje za svoj posao, a ja nisam verovao dok nisam video. Treba isterati lisičarku na videlo, naročito kada se bere pred zoru, po pomrčini. 

Tvrdnje da branje mladih, nezrelih gljiva, koje još nisu počele sa bacanjem spora, ne utiče na njihovo dugoročno i sigurno uništavanje, u najmanju ruku je nepromišljeno ili bezobrazno namerno. Činjenica je da se retke gljive uglavnom ne beru, a opet su retke, da otrovne gljive niko ne bere pa ih je većina retkih, da korišćenje hemikalija, zagađenje prirode, seča šuma masovno i veoma brzo uništava gljive (rudnjače više ne žive na našim livadama) ali tvrdnja da branje beba gljiva ne šteti njihovoj populaciji je glupo i opasno. Treba li da objašnjavam da ako nema širenja micelijuma, onaj stari polako, sigurno i nepovratno umire.

Najtužnije u ovoj proči je to što su berači za novac obično najsiromašniji ljudi u selu. Nekada je bilo malo berača, a puno gljiva. Iz tog vremena verovatno potiču priče, kao je neko stekao kuću, neko blago, neko imetak, a sve od otkupa. Da ponovimo, lisičarka je u otkupu 1 do 3 evra, a u Nemačkoj srpska lisičarka košta 25 do 30 evra za taj isti kilogram (provereno). Ako ostavimo zakon o zaštiti gljiva po strani, branje gljiva je kao narodna lutrija: berači sanjaju glavnu premiju, kuće i imetak, a novac ide na drugu stranu. Sve to berači verovatno znaju ali šta da rade, kada im svakog juna proradi onaj uslovni refleks pohlepe. Posle se podeli malo novca, a lažna nada tinja do sledeće sezone.  Zato mili moji grabulje u ruke, u šumi je blago, evo prijatelj mi reče da je jedan čovek u jednom selu, napravio čudo od otkupa gljiva.

Ipak, po malo mi nije jasno kako ta računica funkcioniše, jer i kada nađem više i mnogo više gljiva, a ne idem daleko od Kragujevca, uvek mi je troškovnik (put, hrana, vreme) veći od onoga što vredi u mojoj kotarici, naravno po proceni otkupljivača. Oni ne znaju da ja imam istinsko blago u kotarici, koje oni sa svim svojim novcem teško da mogu da otkupe. Iskreno se plašim da svojim budućim unucima neću moći u šumadijskoj šumi da pokažem, evo sine ovo je Cantharellus cibarius.