Danas je 08.01.2005. godine, Kragujevac, sedim na panju sveže posečenog hrasta. Redovno obilazim Šumarice posle Božića, da vidim šta je od mlade šume preteklo. Gorko je u ustima, zuji u ušima, prazno je u grudima. Nikada do sada šume mog detinjstva nisu više osakaćene, razorene, naružene.

Rođen sam baš na Božić, stotinak metara od oboda Šumarica, odrastao sam tu i evo ove redove pišem, otprilike na istom udaljenju od iste šume. Krali smo pečenjake po rubovima, kao klinci, pravili smo kolibe, za nas je ta šuma bila igralište, za starije odmaralište, za mnoge svetilište. Znam da kultura našem narodu nikada nije bila bliska i ne znam još koliko godina će proći da to postane, pa je zato uvek bilo ruženja Šumarica. U vreme Broza, bila je važno imati jelku za Novu godinu, pa su jeline mladice brzo nestale iz parka, dok su one veće, nepodesne za izvlačenje, ostale bez svojih vrhova. Tako osakaćene su se osušile ili još stoje, svedočeći o tom vremenu. Sađenih jela u Šumaricama je bilo malo, pa se brzo iseklo sve što je moglo da se kiti. Za tih dvadesetak godina koje pamtim nije bilo druge seče šume, krčenja žbunjaka. Bilo je zato sadnje, kanadskog hrasta, smreke, ariša, čišćenja smeća razasutog po parku. Ne znam da li smo u tim akcijama učestvovali kao ideološki zaslepljena deca, pioniri ali čini mi se da je naša šuma cvetala. Vrzine šumaričke su bile pune fazana, zečeva, slavuja, senica, štiglica.

U magnovenju se preturiše devedesete preko nas, "vera" se opet pojavi u nama i poče seča, nekad gajenih, velikih stabala šumaričkih. Nicale su mini-deponije, odlagališta šuta, dan dva pred Božić počela je besomučka seča hrastovih mladica, pretpostavljam od strane ljudi kojima Šumarice nisu značine nešto, već ništa. Za protekle tri godine iz parka je izvučeno više stotina stabala starih i zdravih hrastova, jasena, bagrema, brisane su kompletni delovi šume. Na mnogim mestima su krčeni žbunjaci, jedina gnezdilišta slavuja, crvendaća, senica. Naravno iza tih krčevina ostajale su gomile otpadaka (planski ostavljanih) da svedoče o nama. Božićna seča mladih hrastova, masovno podržavana u medijima, sa brda se spustila u grad. Sa svojih dvesta hiljada stanovnika, Kragujevac je bogat prigradskim naseljima i siromašan šumama. Od preostale dve šume Košutnjak se može nazvati velikom deponijom, a Šumarice čini se polako udumiru. Ako svaka glava porodice uzme sekiru i krene u činjenje vere, tradicije po našoj šumi, biće to brzo jedan prljavi, ružni gradski park. Pre dve, tri godine usudio bi se da nazovem Šumarice, jedinstvenom botaničkom i miko baštom, sa komadom istinske prirode ali bezumlje i glupost se širi Šumaricama, poput tuđinske ambrozije.

U šumi sam na onome panju. Dodirujem hrastove patrljke, osećam njihovu patnju. Mladi hrastovi već ojačali nemaju telo, pored puta poispadale krošnjice čekaju koju gljivu da ih razgradi mlade, beživotne. Jedva prepoznajem neke, nekad, meni dobro znane šumarke, gledam u nebo, ... u zemlju. 

Čovek ne može poneti na plećima svu tugu ovoga sveta, pored toliko ljudskih nesreća, ko će još da jadikuje nad posečenim mladicama hrasta u ime običaja o kojima "sekači" ne znaju ništa, u ime običaja kada nismo imali gradove, kada smo imali šume, kada smo kao pagani preuzimali novu veru.

Bože, reci im ova bezumna seča nije nikakvo bogougodno delo. Bože reci im da neće biti bliže bogu ako poseku sve što ima hrastovo lišće.

Možda ne znamo ko nam seče bagrenje ali znamo ko nam seče hrastove. Tuga mi je da idem u Šumarice, da gledam šta je ostavilo orgijanje sekirama, da gledam stada koza, da se trebim od nebrojenih krpelja u proleće (kao dete sam prevaljao leđima pola Šumarica, šta je krpelj nisam znao). Ne mogu da gledam toliko smeća oko klupa, oko prolaza. Bacim kesu pored klupe, da bih se orijentisao kad sledeći put donesem konzervu. Unuci moji još nerođeni, pogledajte ove sakate hrastove, pogledajte ove kolske puteve na mestima pešačkih staza i humki, pogledajte silno smeće, pažljivo gomilano, pogledajte ove pocrnele panjeve, to sam ja ostavio potomstvu u nasleđe. Nego, hajmo negde daleko daleko, da vam pokažem hrast od 100 godina, ispričaće nam nešto.

Blago onom ko rano poludi, njemu život u veselju prođe.