Kada se prisetim mojih gljivarskih početaka (1999.), ne mogu a da knjigu Gljive naših krajeva, hrvatskog autora Romano Božca, ne stavim na posebno i počasno mesto među mojom gljivarskom literaturom. Tu Boščevu knjigu (doživela četiri izdanja, poslednje 1995.) bi ocenio kao gljivarski bukvar bivših jugoslovenskih prostora, osamdesetih i devedesetih godina. Za prvi gljivarsko-mikološki korak u poznavanju makromiceta potrebno je imati čvrst oslonac, što je ova knjiga svakako bila. 

U međuvremenu, potrebno je bilo napraviti i drugi korak, radilo se puno na terenu, a aktivnosti Gljivarskog društva Šumadije omogućile su mi da dođem u kontakt sa mnogo više interesantnih vrsta gljiva, nego što bih to ikada sam mogao da postignem. Okolnosti su zahtevale mnogo više dobre literature nego što je srpskohrvatsko govorno područije to nudilo (Božac, Foht, ...). U mom stručnom sazrevanju mnogo su mi pomogli: R.Phillips, M.Jordan, T.Lessoe, G.Pace, J.Lamaison, J.Polese, E.Garnweidner, a posebno: M.Moser, R.Courtecuisse, R.Pöder, R.Galli. Borba za više znanja, više informacija, istraživanja u laboratoriji i na terenu je neprestana. Ipak, kada sa police uzmem Boščevih ″300 gljiva″ ruci bude nekako toplo.

Valjda je zato, želja da se zaviri u novo gljivarsko-mikološko delo ovog autora bila sveprisutna. Godine 2005. u izdanju Školske knjige Zagreb, izašao je I tom Enciklopedije gljiva, autora Romano Božca (u nepoznatom tiražu !?). Zajedno sa II tomom, čiji se izlazak očekuje tokom 2007., opisom i slikom, bi bilo obuhvaćeno oko 2000 vrsta makromiceta. Kako je ovo, po rečima autora kapitalno (životno) delo, u srpske knjižare stiglo sa ovogodišnjim Sajmom knjiga u Beogradu, požurio sam da ga kupim. Dilema je bila samo, kupiti ga za privatnu mikoteku ili za police Mikološkog društva Šumadije, koje polako širi spisak naslova koji su na raspolaganju svim članovima društva. Knjiga je kupljena i otišla je na police GDŠ-a.

            U svom gljivarsko-mikološkom usavršavanju stekao sam nešto znanja o makromicetama, a naročito o rodovima kao što su Boletus, Amanita, Russula, Tricholoma, ... Ovom prilikom imam potrebu da podelim lične utiske o pomenutoj knjizi sa čitaocima ovoga teksta.

            U delu Enciklopedija gljiva (I tom) autor posle kratkog uvoda, slikom i rečju predstavlja 740 vrsta gljiva, u svom prepoznatljivom i nepromenjenom stilu iz izdanja Gljive naših krajeva. U ovom I tomu, prikazane gljive pripadaju porodicama (sistematizacija po Moseru): Tricholomataceae, Amanitaceae, Agaricaceae, Entolomataceae, Coprinaceae, Strophariaceae i Cortinariaceae (veći deo reda Agaricales).

            Pažljivim čitanjem knjige stekao sam utisak da se radi o prostom proširenju knjige izdate pre 25 godina (I izdanje Gljive naših krajeva), pisanom istim stilom, na istom stručnom nivou, korišćenjem mahom iste (delom još uvek dobre, a delom prevaziđene) literature ali uz mnogo više grešaka, površnosti i omaški, što tehničkih što stručnih. U ubeđenju sam da je autor, zarad dostizanja što većeg broja fotografisanih i opisanih vrsta, osetno umanjio kvalitet otštampanog materijala.   

Zagrebimo po knjizi:

Isuviše je posebno prikazanih varijacija i formi pojedinih vrsta gljiva, koje se obično pominju u komentarima osnovne vrste, a samo specijalno prikazuju posebno: od 740 prikazanih vrsta više od 80 čine forme i varijacije (pet posebno predstavljenih varijacija gljive Tricholoma saponaceum, pet Amanita vaginata, četiri Agaricus xanthoderma, tri Amanita gemmata, ...).

Značajan broj posebno prikazanih vrsta (ne varijacija), čak ni starija (novija posebno) literatura ne priznaje kao posebne vrste: Macrolepiota umbonata i M.mastoidea (i po Moser-u ovo su sinonimi, a posebna je zanimljivost što Božac u knjizi Gljive naših krajeva ove taksone takođe smatra sinonimima), Leucoagaricus leucothites i L.pudicus, Entoloma bloxamii i E.madidum, Mycena pura i M.pseudopura (sinonimi po Moser-u), Pholiota aurivella i P.adiposa, ...  

          Zanimljivo da se neke posebno prikazane vrste kao što su Psathyrella hydrophila i P.piluliformis (u svoj novijoj literaturi sinonimi), predstavljene, tako da je ova prva jestiva i lekovita, a druga otrovna!?

Tehničke greške prilično bodu oči: strana 26, prikazani otisak spora Amanita pantherina (reč je verovatno o Agaricus sp.). Ista strana, otisak spora Cortinarius alboviolaceus (reč je o nekoj rupičarki). Na stranama 456 i 528 prikazana je ista gljiva (Leucopaxillus giganteus) i to pod dva različita domaća (hrvatska) naziva. Na strani 251 u napomeni za vrstu Hebeloma crustuliniforme se kaže da je slična vrsta H.sinapizans mnogo veća, a kada se pogledaju date dimenzije šešira, manja gljiva je dimenzija 5-15cm, a veća 5-12cm !?

Javljaju se značajne stručne nedoumice: na strani 152 prikazana je vrsta Agaricus xanthoderma var.lepiotoides, a ako se pogleda knjiga istog autora, Gljive naših krajeva, vidi se da je iskorišćena ista fotografija koja je u prethodnoj knjizi imala naslov A.xanthoderma !? Da dilema bude veća ista gljiva (ista fotografija) ima u dve knjige različite dimenzije spora !? Dalje, na strani 478 prikazana je vrsta Tricholoma orirubens var.basirubens, a u knjizi Gljive naših krajeva ista fotografija je potpisana kao Tricholoma orirubens. U Enciklopediji pomenuta vrsta nosi drugu fotografiju !? Na stranici 94 prikazana je gljiva Lepiota perplexa, a za njeno predstavljanje iskorišćena je fotografija koja je u Gljive naših krajeva potpisana kao Lepiota acutesquamosa. U Enciklopediji za pomenutu gljivu istaknuta je nova fotografija koja predstavlja morfološki značajno različitu gljivu. Ista fotografija, pa samim tim i ista gljiva (L.perplexa po novom) ima sasvim različite dimenzije spora u dve knjige, Gljive naših krajeva – 5-8x2-4μm, Enciklopedija gljiva – 4,5-6,5x3-4 μm. Logična je pretpostavka da dimenzije spora ovih gljive nisu ni merene već su prosto spajani opisi sa ″odgovarajućom″ fotografijom. Želim da verujem da ovakvih spajanja u knjizi nema isuviše.  

Mnogi podaci u knjizi nisu u skladu sa savremenom literaturom, a i nekim činjenicama: vrsta Tricholoma flavovirens je u knjizi navedena kao gljiva izvrsnog kvaliteta. U Evropi je ova gljiva skinuta sa spiska jestivih, još kada su devedesetih godina (od 1992. do 2000.) u Francuskoj zabeleženi smrtni slučajevi posle konzumiranja velikih količina ove gljive. Vrsta Lyophyllum connatum se navodi kao gljiva vrhunskog kvaliteta, a potom se komentariše da je možda i štetna (savremena literatura nigde ne navodi ovu gljivu kao jestivu). Vrsta Agaricus bohusii po knjizi dostiže dimenzije šešira do 10 cm. Retko da sam našao primerke ove gljive ispod 10 cm, a mogu da dostignu i 30 cm u prečniku. Gljiva Agaricus arvensis po knjizi dostiže dimenzije 5-8 cm. Nigde ne mogu da nađem u literaturi tako minorne dimenzije za konjsku rudnjaču (po Moseru, A.arvensis dostiže 20 cm u prečniku). Jako puno mesta u knjizi stvara slične nedoumice.

Ima podataka koji su u velikoj (čak opasnoj) suprotnosti sa meni dostupnom literaturom i iskustvom: Entoloma lividum (strana 346) je opisana kao gljiva sa gustim i u prvo vreme bledim listićima, kao i sa često nakaradno zadebljanim stručkom. Ovo je upravo deo opisa gljive Clitocybe nebularis, a otrovna E.lividum ima retke listiće koji su u prvo vreme mlečno žuti, a nakaradno zadebljan stručak sam do sada primetio i u literaturi našao samo za C.nebularis. Na strani 262 dat je opis i fotografija gljive Cortinarius albidus ssp. europaeus Moser, čiji je stručak, na fotografiji izdužen i šiljato se završava. Po samom autoru ove vrste Moser-u, ova gljiva ima odsečeno zadebljanu bulbu !? Na strani 348 se na fotografiji gljive Entoloma rhodopolium jasno vidi da ima karakteristično ulegnuće na centru šešira, što je karakteristika podroda Leptonia, a sigurno ne ove gljive (podrod Entoloma), koja čak ima blago uzdignut centralni deo šešira (u bilo kojoj literaturi).

Pojedine fotografije gljiva su van svakog komentara (strana 234, vrsta Bolbitius variicolor). Nadam se da je identifikacija rađena na nekim drugim primercima.

Postoje gljive koje se retko ili nikako ne pojavljuju u literaturi dvadesetog i tekućeg veka. Takve su gljive Lyophyllum tumulosum ili Tricholoma goniospermum. Kada se uzme u obzir kako su formirani taksoni u devetnaestom veku, logično je da se takve vrste pomenu eventualno samo u napomenama. Za vrstu T.goniospermum stoji da raste u velikim skupinama i da je izuzetna, jestiva gljiva. U monografiji Tricholoma, Roberto Galli (profesor mikologije na Milanskom univerzitetu) ova gljiva se pominje samo u istoriografiji (T.goniospermum Bresadola 1881.:p. 6, pl. 109.). Drago mi je da "raste u velikim skupinama" u Hrvatskoj. 

Želeo bih da posebnu pažnju u ovoj kritici posvetim opisima roda Amanita:

 Na strani 51 u opisu vrste A.phalloides var. alba date su dimenzije spora 8-10x7,8 μm. Reč je o očiglednoj nepažnji.

Redosled vrsta roda Amanita nema nikakvog reda predstavljanja po dobro poznatim podrodovima Amanita, Amanitaria, Amidella, ..., sekcijama Vaginatae, Inauratae, Validae, Mappae, ..., pa tako jedna za drugom predstavljaju se vrste A.verna (podrod Amanitina, sekcija Phalloideae), A.ovoidea (podrod Amidella), A.citrina (podrod Amanitina, sekcija Mappae).

Na strani 60 u opisu vrste A.aureola se kaže da gljiva ima crveni šešir, što se kosi sa podacima u literaturi (Courtecuisse, Galli) da gljiva ima isključivo narandžasti šešir.

Na stranama 63-65, opisana je gljiva A.gemmata i njena forma A.gemmata fo.amici. U monografiji za rod Amanita (A.Galli) navedena forma je primetno veća od osnovne vrste a miskroskopske odlike su gotovo identične (veličina spora). U Enciklopediji gljiva, A.gemmata fo.amici je manja od osnovne verzije, a spore se izrazito razlikuju (A.g. 7-12x7-9, fo. amici 10-14x5-7)!?

Na strani 73 u napomeni za gljivu A.battarae se kaže da vrsta A.beckeri ima venčić na stručku (!?) što je netačno. Opšte je poznata činjenica u novijoj stručnoj literaturi da gljiva A.beckeri ima okersmeđi šešir i karakterističnu strelastu šaru na dršci, što navodi i sam Božac. Međutim, i pored najbolje volje, nemoguće je spojiti priloženu fotografiju sa datim opisom. 

Više priloženih fotografija se ne podudara sa dostupnim karakteristikama opisanih vrsta (monografija A.Galli,...): pored priloženih 5 varijacija vrste A.vaginata osnovna verzija (strana 70), koja treba da poseduje svetlosivu boju šešira, liči na tipičnu A.fulva. Da gljiva stvarno podseća na A.fulva potvrđuje i sam autor pošto u knjizi Gljive naših krajeva, ovoj fotografiji i dodeljuje to ime !? Na strani 54 prestavljena A.echinocephala mnogo više podseća na A.strobiliformis, a na strani 66, pomenuta A.strobiliformis ima jake smeđe tonove po šeširu, što u literaturi nije zabeleženo. Na strani 76 slika za A.magnivolvata u stvari neodoljivo podseća na A.pahyvolvata, a na strani 78 fotografija kojom se predstavlja A.submembranacea (koja ima maslinastosmeđ šešir bez izraženenog središnjeg ispupčenja), jako vuče na vrstu A.spadicea (monografija roda Amanita, A.Galli), kojoj je osnovna makroskopska karakteristika, tamnosmeđ klobuk i izraženo središnje ispupčenje na šeširu.

Jasno, kako mnogi detalji u sferi mikologije nisu precizno definisani i još dugo neće, ostaje mogućnost da se iskazi u literaturi, koji se čine suprotnim, približe (na zadovoljstvo suprotstavljenih mikologa), pa neću navoditi mnogobrojne sitnije nedoumice (prema mom mišljenju).

U svakom slučaju, sadržaj ove knjige je za poštovanje, ali moram da kažem da sam od I toma kapitalnog dela Romana Božca očekivao znatno, znatno više.