U poslednje vreme u Srbiji je živo što se tiče objavljivanja gljivarske i mikološke literature. Bilo je tu šest-sedam zanimljivih izdanja . Najnovije izdanje je knjiga autora Branislava Uzelca, Gljive Srbije i zapadnog Balkana. Proteklih mesec dana knjiga je bila često reklamirana preko raznih medija, tako da zaljubljeniku u gljive nije mogla da promakne informacija o novoj literaturi na srpskom jeziku. Knjiga je najavljivana kao enciklopedijsko izdanje naših gljiva, pa je prirodno da sam imao želju da pročitam ovo delo. Prilika se uskoro ukazala i u mojim rukama se našla knjiga Gljive Srbije i zapadnog Balkana. Knjiga je urađena u A4 formatu, u tvrdom povezu, papir i štampa su izuzetno kvalitetni, čini se da nije moglo bolje.

Posle kratkog ali sadržajnog uvoda (oko tridesetak stranica), autor se posvećuje opisu gljiva, podeljenih u dve velike grupe Askomicete i Bazidiomicete (vrlo zanimljiv komentar autora je da prve ispaljuju, a druge ispuštaju spore). Na svakoj stranici prikazano je po tri fotografije sa pratećim opisom gljiva. Tako, na ukupno 463 stranice pojedinačno je prikazano 1205 gljiva. Jasno tu je i obavezni popis pojmova i korišćena  literatura. Moram da primetim da su fotografije pažljivo odabrane, vrlo su kvalitetne i njihov manji format, zbog zbijenosti materije nije ni malo manjkav. Možda samo dvadesetak fotografija možemo smatrati manje uspešnim. U pratećem tekstu neuobičajeno, opisi šešira, himenfora i drške gljive su dati u okviru jednog pasusa, što otežava snalaženje u tekstu. Moram da priznam, da iako oskudan, tekst je uglavnom dobro sročen i opisuje najznačajnije osobenosti gljive, dimenzije spora, hemijske reakcije (za manji broj gljiva), stanište, jestivost. Raznovrsnost prikazanih Askomiceta je izuzetna, takođe i nekih rodova Bazidiomiceta.

Generalni zaključak je da se radi o kvalitetnoj knjizi, koju bi stavio ispred Boščeve Enciklopedije gljiva I (drugi deo nisam imao prilike da pročitam). Autor jasno upozorava u knjizi da je njegovo delo svakako potrebno ukrstiti sa još puno gljivarske literature, kako bi se došlo do dublje spoznaje o makromicetama. Tako je to uvek u kritikama, vrline se opišu u tri reda, a zamerke nekako odzvanjaju i ostavljaju jači utisak, bar se tako čini (autorima naročito). Dakle, evo mojih zamerki knjizi Gljive Srbije i zapadnog Balkana.

Sam naslov knjige daje široku teritorijalnu odrednicu porekla opisanih gljiva. Citiram autora: "Za šest godina aktivnog terenskog rada širom Srbije …, determinisali i fotografisali preko 1200 vrsta gljiva. Takođe, na širem području zapadnog Balkana, od Ulcinja na jugoistoku, …, evidentirali smo još nekoliko vrsta koje nisu do sada pronađene u Srbiji.". Mislim da je bilo pogrešno zbog tih "nekoliko vrsta" višestruko širiti teritorijalnu odrednicu, zapadni Balkan. Tih nekoliko gljiva ne bismo ni primetili da nedostaju, a knjiga bi dala sliku samo gljiva Srbije. Nisam primetio u opisima gljiva da je naglašeno koja je iz Srbije, a koja sa ostatka zapadnog Balkana. 

Osnovna moja zamerka knjizi je ako je enciklopedija vezana za teritoriju Srbije, jako mi smeta što nema navoda, gde je koja gljiva pronađena. Jasno, to se ne odnosi na relativno česte gljive u nas ali kako knjiga opisuje veliki broj retkih vrsta, što je njen dodatni kvalitet, smatram da bi bilo važno definisati lokaciju nalaza. U samom komentaru knjige dr Alen Žero, profesor univerziteta u penziji kaže "Prikazane vrste su nam donele dragocene informacije o rastinju Balkana i to naročito o retkim i izvanrednim vrstama nacionalnih parkova Srbije" Ne znam da li smo čitali istu knjigu ali ja nisam uspeo da pročitam ništa o gljivama nađenim u tom i tom nacionalnom parku Srbije. Tačna lokacija nalaza gljive u mnogome bi doprinela značaju knjige.

Na poleđini knjige se daju kratka, pohvalna mišljenja o knjizi poznatih mikologa profesionalaca i amatera iz SAD, Velike Britanije i Francuske. I sam predgovor za ovu knjigu je napisala dr En Pringl profesor Univerziteta Harvard, SAD. To je jako lepo, zvučno, ozbiljno. Nigde nisam uspeo da pronađem informaciju da li su ovi ugledni mikolozi knjigu čitali na engleskom ili srpskom. U drugom slučaju gledali su slike i čitali latinske nazive. 

U knjizi autor navodi, citiram "Determinacija svih vrsta je obavljena u okviru Asocijacije gljivara, a u slučajevima nedoumice obraćali smo se stručnjacima ili saradnicima koji imaju pristup dobro opremljenim laobratorijama. ". S obzirom da autor knjige nije fotografisao gljive, malo mi komplikovano deluje to prenošenje gljiva iz prirode do Asocijacije gljivara, kako bi bile identifikovane. Voleo bi da u knjizi nađem podatke sa kakvom opremom je raspolagala Asocijacija i autor pri identifikaciji gljiva, za koje gljive je rađena DNK analiza, koji institut je radio sekvencijalizaciju ili koje gljive i gde su slate na dodatnu proveru? Logično bi bilo zaključiti da su autori fotografija (izuzimajući Gorana Miloševića), naročito oni udaljeni od Beograda, u stvari i identifikatori predmetnih gljiva. Mislim da bi to trebalo navesti u knjizi.   

Ne znam zašto je većina gljiva slikana na podlozi gde svakako nije rasla, na travnjaku. Meni bi bila prihvatljivija, kad se već mora, neutralna podloga. Ovako čitalac može biti u zabludi da je to originalno stanište gljive. Veoma česta gljiva koja isključivo raste na panjevima i stablima, Tricholomopsis rutilans je na primer, slikana u travi. Američka gljiva Boletinus lakei (ili Suillus) je slikana u podnožiju petoigličnog bora Pinus strobus, a navodi se (što je tačno) da raste u mikorizi sa američkom jelom (Pseudotsuga menziesii). Ariševa slinavka (S. grevillei) je slikana uz granu bora iznad nje i tako dalje.

Šta znači odrednica, gljiva je jestiva uz obaveznu termičku pripremu? Znači li to da se svaka gljiva uz koji stoji samo "jestiva", može jesti sirova. Budite sigurni da to nikome ne bi preporučio.

Već sam napomenuo da su tekstovi uglavnom prikladni, tačni, a fotografije odgovarajuće. Naravno to nije moguće postići uvek kada se obrađuje tako veliki broj gljiva. Kako veoma dobro stojim sa rodom Amanita (ili bar mislim), osvrnuću se na neke manje nepreciznosti u odeljku knjige, koji obrađuje ovaj rod. 

Jako me kopka ta američka vrsta, A.velosa. Zanima me ko je vršio identifikaciju, pošto fotografija ne govori mnogo (poluosušene gljive, bez vidljivog narebrenja šešira, sa slabom i lomljivom volvom). Da li se čuva eksikat, da li postoji otisak spora?

Amanita crocea raste samo u četinarskim šumama (po autoru najčešće u listopadnim), a na slici je pretpostavljam, lišćarska verzija narandžaste preslice, koja nema žute čupice na dršci, A.crocea var. subnudipes.

Vrsta Amanita submembranacea nije retka vrsta na Kopaoniku. U jesen je česta u smreki. Drugde, verovatno nije.

Vrsta  A.lividopallescens na slici ima bledo maslinastu boju (ili mi se čini), jaku tamnu šaru na dršci i prilično postojanu volvu, što nije baš karakteristično za ovu vrstu. Najviše buni tamna šara na dršci.

U knjizi se A.argentea navodi kao sinonim za Amanita mairei Foley. Postojao je jedan opis A.mairei koji je odgovarao A.argentea ali to svakako nije takson Amanita mairei Foley i to nisu sinonimi. Na slici gljiva ima volvu u vidu korica (kao A.vaginata), što nije svojstveno za ovu gljivu (ona ima slabu volvu, otvorenu u vidu lale i ima veoma često njene ostatke na šeširu).

Fotografija za Amanita battarrae predstavlja tipičnu planinsku, četinarsku vrstu A.umbrinolutea. Doduše, istina je da postoje neslaganja oko ove dve vrste, a  A.battarrae bi mogli da opišemo kao nizinsku vrstu sa belom volvom, koja raste u lišćarima.

Najveća greška, u ovom odeljku je fotografija za vrstu A.gemmata. Amanita gemmata ima oko drške stegnutu volvu, slično A.pantherina ali još tanju, gotovo neprimetnu. Na slici je prikazana gljiva kojoj volva ima slobodne krajeve. Najverovatnije da se radi o gljivi A.submembranacea koja je plodonosila po sušnom vremenu. Naravno potrebno je još informacija osim fotografije ali jedno je sigurno, na slici nije A.gemmata.

Slika koja predstavlja vrstu A.porphyria je sjajna. Kako je nisam do sada pronašao u Srbiji, bilo bi lepo dati podatak gde je nađena, o čemu smo već govorili.

Vrsta Amanita ovoidea je isečena pri vađenju iz zemlje (njena volva) pa se može steći pogrešan utisak o izgledu gljive. Okruženje gljve je bor, što navodi na zaključak da je gljiva slikana verovatno negde na Mediteranu, a ne u Srbiji, gde raste uz hrastove. Navodi se da je ovo jestiva gljiva. Ne bi vam je preporučio jer ima puno izveštaja o njenoj blagoj otrovnosti, naročito kada je u prezrelom stanju.

Sve u svemu, veliki trud je uložen u ovu knjigu. Taj trud je lepo uobličen i kvalitetno prikazan. Ni jednu gljivarsku knjigu do sada nisam pročitao, a da nije imala više ili manje grešaka. Ova knjiga ih ima manje. Ostaje zamerka da bi sa navedenim lokacijama za retke gljive Srbije, ova knjiga imala još veću vrednost.