Često sam ove stranice koristio da se žalim na sve lošije i lošije gljivarske sezone. Godina 2006. je po tom pitanju bila jedna od najgorih. Šta reći sada kada se ne postavlja pitanje gljivarske sezone, već je to pitanje opstanka mnogih biljnih, životinjskih i gljivljih vrsta u uslovima ekstremnih temperatura, koje se ne mogu nazvati normalnim, ovozemaljskim. Ukoliko ovakve ekstremne klimatske nepogode potraju, sa lica Srbije će vrelim talasom, mnoge forme života nestati, a pojedinih vrsta gljiva ćemo se sećati iz naših, ne tako starih albuma. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Od početka maja do kraja jula, poslom sam se našao u Nemačkoj (okolina Nimberga). U ovom periodu u Bavarskoj kiša je padala skoro svaki dan, sa retkim izuzecima, temperatura nije prelazila 25-30 stepeni Celzijusa. Drugim rečima, pečurke su rasle iz betona, po parkovima, parkinzima, na malim ostrvcima zemlje oko drvoreda u samom centru grada. Govorim o Erlangenu, gradu veličine Kragujevca, koji u sklopu svojih parkova ima više stoletnih hrastova nego naša Šumadija. Mnoge stvari mi i nisu toliko prisne u ovom, za mene stranom okruženju ali što se tiče odnosa prema prirodi, brizi o svakom stablu, svakom živom stvoru u prirodi, sramota me je ponašanja većine u mojoj Srbiji. Skoro svaka kuća ima svoj park, a oni se tresu od pesme štiglica, aniflana, kringlova, kosova. U apartman mi uleću mlade laste koje tek uče letačke veštine, postavljaju se veštačka gnezda za ptice, kako bi im se olakšalo uzgajanje podmlatka. Imao sam prilike da svakodnevno iz autobusa gledam kako na metar od kolovoza raste velika puša (L.gigantea), u strogoj gradskoj zoni. Niko je nije šutnuo, niko je nije pomerio, odneo, doživela je ono za šta je bila rođena, bacila je spore. Bilo je puno vilinih karamfilića na parkinzima, kovara, uljanih zeka, rudnjača, livadarki, krompirača. Na žalost nisam imao vremena da budem u šumi ali po onome što sam video po parkovima, ovo je bio raj za gljive.

Problem za mene prestavlja uređena čista nemačka šuma, staze za bicikliste, staze za pešake, putokazi, samo nedostaju semafori, to zna da iritira. Sa druge strane u Srbiji je šuma mnogo bliža prirodi, ne primećuje se to uređenje što gljivaru daje do znanja da je u divljini. Na žalost, mi nemamo više šumu gde nisu prisutni tragovi surovog uništavanja, zagađivanja, seče, krivolova. Pojedine lokacije su praktično nepovratno otrgnute iz skupa nečega što se može nazvati prirodom. Davimo se u sopstvenom smeću, a tržište nam nudi savremene štipaljke za nos da ne osećamo taj smrad dok hodimo Srbijom. Svaku kupljenu plastičnu bocu u Nemačkoj, kupac je praznu vrati u istu prodavnicu, jer ga u suprotnom košta 20 dinara. Da li je za takav, vrlo efikasan sistem prikupljanja ambalaže, potrebna nauka, studije izvodljivosti, mudre glave, strani krediti, ..., nije. Potrebno je malo dobre volje i svesti da će nam unuci suditi za ono šta smo im ostavili. Nije mi jasno odakle tolika ravnodušnost prema okruženju u kome živimo.

Posle ovog lamenta nad našom zemljom koju pretvaramo u kontejner, evo malo olakšanja. U prošlu nedelju 29.07.07. okupi se Gljivarsko društvo Šumadije da bere rujnice u debelom sloju prašine, u šumi bora, na Šumaričkom jezeru. Kako na naše iznenađenje, ništa nismo našli, izvadili smo ono malo zaliha gljiva (vrganji, lisičarke), od bukvalno jednonedeljene sezone koja beše krajem maja i pristavili kotlić. Ne znam kako, skupi se tu dobar deo društva, dođoše odnekle gospoda muzičari, pojavi se i lokalna televizija IN, da snimi naše druženje pod nazivom, veseli se kad te muka u stomaku spopadne. Priredili smo malu izložbu većinom suvih eksponata ali se tu našao i sveži veliki žbun (M.giganteus). Uglavnom, kada je naš gljivarski gulaš zamirisao, počelo je da krčka i u kotliću i oko njega. Gljivari željni prirode i gljiva posedali u julsku prašinu i prepričavaju kako ovo niko ne pamti, kako eto od lošeg može biti gore. Naši izviđači sa Kopaonika javljaju da je i tamo stanje jadno i bedno, nešto malo kravlje balege (B.calopus), mlečnica i kraj priče. Stižu informacije da se žandarmerija pozabavila masovnim divljim beračima borovnice i gljiva, jer kako znamo po zakonu (Sl.g. 31/05) zabranjeno je brati za komercijalnu upotrebu bilo šta u Nacionalnim parkovima. Ajde da vidimo i to čudo. Razvukao orkestar harmoniku, izmešali se gljivari sa televizijskom ekipom, sa kupačima na jezeru, sa našim poznanicima, koji vole nas ali zaziru od gljiva, sa kokonjarima koji bi pojeli i gulaš od nepoznatih gljiva samo ako je mufte. Glavni kuvari društva Radica i Steva brane se kutlačom od nasrtljivih degustatora. Upozoravamo tv ekipu koja maže vruć gulaš, da nam je eto greškom u gulaš upala otrovna gljiva i da sada ne znamo u čijem je tanjiru. Nema tu više otrovna-jestiva gljiva, gulaš je dobar, a posledice su za nas u Srbiji konstantno loše, tako da trenutak je dobar da se rashladimo uz pesmu 'Kada padne prvi sneg'. 

Kuka Goca u mikrofon, kako eto naše društvo toliko čini da građanima Kragujevca oboji malo svakodnevnicu, najživljim bojama prirode, a pomoći od zvaničnika nema ili je simbolična. Gledao sam kako ovi zvučni talasi odlaze preko jezera u Šumaricama i od silne vrućine padaju u prašinu na drugoj strani. Tamo će izrasti trska od koje ćemo praviti svirale za nevladine organizacije. 

Gagi mi priča kako je sa nadležnima na Gradskim tržnicama jurio babu koja prodaje zavodnicu kao lekovitu gljivu sa panja. Zanimljivo je bilo to, što to nije bila zamena za lisičarku, već zavodnica kao poseban artikal, lekoviti. Umalo baba ne tuži Gagija sudu u Strazburu za ovo sprečavanje privatnog preduzetništva. 

Dođe red i na predsednika da kaže nešto mudro u mikrofon ali eto ti sad, kamera otišla kod muzike i kotlića, a moje poruke sa javnog mesta niko i ne primećuje. U svakom slučaju sreću je teško dosegnuti, pa se narod služi prečicama i prividima. Duboku i čistu narodnu mudrost treba poštovati, blago onom ko rano poludi, njemu život u veselju prođe. Uhvatilo nas pozitivno raspoloženje, zaboravljamo na bezgljivo vreme i šta će biti do izložbe. Ako ne bude ovde, ima u Nemačkoj, iz Evrope ne smemo dalje jer te gljive ne poznajemo. Omazasmo kotlić, a ostaše još mnogi uvaženi i manje poštovani bez porcije gulaša. Možda naša ljubav za prirodom, gljivama i druženjem nema granica ali naš kotlić sigurno ima, pa tako što više poslužimo, još veći broj neposluženih će gunđati i pričati kako i nismo baš vaspitani. 

Bilo kako bilo, ni jedan od posluženih ne dođe da sa nama podeli pranje gomile sudova. Da ne grešimo dušu bilo je izuzetaka zbog kojih i vredi živeti i družiti se. Gljive smo izgleda zaboravili, nismo ali eto trenutno su se sakrile u duboku julsku prašinu. Ne znamo da li i kako će Sedma izložba gljiva, zakazana za 22.09.07. na PMF-u da odjekne ali u našim srcima sigurno će biti toplo.