Krajem jula su pale kiše, dobre. Postavilo se staro gljivarsko pitanje, hoće li ovo pokrenuti plodonošenje, hoće li se pečurke pojaviti? Mikorizne gljive se obično pojavljuju dve nedelje posle pokretačke kiše, a leti pri visokim temperaturama i koji dan ranije. Nije lako ni odrediti u kišnom periodu, koga dana počinje odbrojavanje? Saprofitske gljive (rudnjače, sunčanice) kreću brže, približno za sedam do deset dana. Prvi znak predstojećeg talasa, predstavlja pojava puša i pljosnatica (Collybia spp.), tri do pet dana od one prave kiše.

Pojava pečuraka u talasima se javlja u četiri letnja meseca, dok u proleće i kasniju jesen, zbog viška vlage i nižih temperatura, talasi nisu jasno određeni i kratkotrajni. Sve je ovo gljivarima manje više poznato ali se uvek dva tri dana pre pečuraka, u šumi pojave berači-plaćenici da provere je li se priroda prevarila. Ljudska priroda je tako predvidiva. Priroda se neće prevariti ali oni će u svakom slučaju biti, od otkupljivača, koje zakon o zaštiti gljiva nije pomerio i promenio ni za stopu. 

Dobar uticaj velike kiše leti lako ponište nadolazeći vreli, suvi dani, pa tako talas mikoriznih gljiva potpuno izostane ili bude veoma oskudan. Ovde se pominju vreli dani, a poslednjih godina svedoci smo ne vrelih, već paklenih dana. Samo pojedine gljive, kserofilne i termofilne, robusne, dubokoga micelijuma izdrže vrućinu i plodonose u takvim nenormalnim uslovima. 

Iskustvo nam govori da u okolini Kragujevca, po velikim vrućinama, talas gljiva sačinjava pet-šest vrsta uglavnom vrganjevki. Kapa dole za ove moćne micelijume, koji svoje plodove pojave i na 35^oC. Evo nekoliko najjačih.  

Ludara (B.satanas), prilično retka južnjačka gljiva, robusna, karakteristične vrećaste drške sa ciklama tonovima, veoma neprijatnog mirisa (otprilike na pokvareni luk, u svakom slučaju prodoran i gadan). Često se zamenjuje sa belom ruževačom (B.rhodoxanthus), koja možda na prvi pogled sliči ludari ali je ipak odvajaju jasno izražene razlike (oblik i boja drške, mrežica, boja šešira, plavljenje mesa, miris, vrsta zemljišta). Sliči i lažna ludara (B.legalie) ali samo na prvi i nestručan pogled. U južnoj Italiji ludara se tradicionalno jede, pa se priča o njenoj otrovnosti svodi na grupu uslovno jestivih crvenoporki koje imaju sličan kvalitet mesa (nisu otrovne ali ni nekakav specijalitet). Iako sam jeo lažnu ludaru i belu ruževaču, da pojedem ludaru odbija me njen miris. U svakom slučaju mlada ludara, dobro skuvana nije otrovna, kaže novija literatura. Sa druge strane svakakav gljivlji korov ne treba jesti. Možda gastronomski korov, ludara predstavlja pravi ukras prirode, svojom pojavom, bojama u hrastovoj šumi, na baznom zemljištu, veseli srca pravih gljivara. Hladnije evropske zemlje mogu samo da nam zavide na njoj.

Gorki vrganj (B.radicans=B.albidus) je takođe gljiva koja podnosi vrućinu i zna da se pojavi kada drugi ne smeju. Više retka nego česta gljiva, svetlih boja, lepa, moćna i gorka. Zbog boje šešira iz ptičije perspektive potpuno sliči na ludaru, mada je manjih dimenzija. Dobro je što većina vrganjevki nije jestiva, pa možemo da uživamo u njihovim oblicima i kolorima. Ko ne zna da se raduje i nejestivim gljivama ima sužen pogled, koji se uspešno leči u gljivarskim društvima. 

Naravno pravim vrganjima nije problem da se pojave po vrelini, samo tada sporadično i oskudno. Gljiva lokalno česta na terenima Kragujevca, lažna kraljevka (B.pseudoregius) ne plaši se avgusta, kao i veoma retka smeđa kraljevka (B.appendiculatus). Obe gljive su jestive ali redovno od mladosti napadnute crvima. Gljivarsko pitanje je šta znači da je gljiva jestiva, ako je nađemo tri primerka u deset godina.

Na kraju, evo carice, evo kraljice, evo kneginje ili narodski, kragujevački rečeno, evo kajmakčare (A.caesarea). Iako daleko od robusne gljive kakve su vrganjevke, zna da se pojavi u mnoštvu, u avgustu mesecu, pa se ponegde naziva i ilinjača (po Svetom Iliji). U većini evropskih zemalja njeno branje je zabranjeno, kod nas nije, a i da jeste ne bi bilo zabranjeno. Voli isključivo kiselo zemljište pa se često pojavi u mešanim šumama, ispod iglica bora (koje zakišeljavaju zemljište), naravno u mikorizi sa hrastom. U podrodu Caesareae, pored nje postojala je i mlečna pupavka, (A.lactea) koja je sada prebačena u preslice (njen prsten i nije prsten). Kajmakčara ima svoju ekstremnu i izuzetno retku belu formu (A.caesarea fo.alba), koju je retko koji gljivar imao prilike da pogleda (čuj pogleda, ja sam je pojeo, kada je bila donesena i već ubrana od srećnoga Steve). Još jedan dodatak impozantnom broju vrsta iz roda Amanita kojima se sviđa Kragujevac.

Baš smo nestrpljivi pred Osmu izložbu gljiva u Kragujevcu, 20.09.08.