Čudno proleće 2005., hladno, kišovito, pa na momente pretoplo. Pritisle me obaveze, a jun je mesec. U ovome mesecu, šumadijskim brdima krstare lovci na prodajke, pre svega na lisičarku. Šume se prevrću kao čarape u potrazi za malom, žutom. Pritisle me obaveze, a ide mi se u šumu. Pokupim se jedno jutro i sam se otisnem do meni dobro poznatih terena, tek da osetim pulsiranje kasnog proleća. Upadam u tunel, dole izlokan put, nizbrdica, gore svod od hrastovih krošnji. Šuma cvili pod gubarom, nema stabla koje nije napadnuto. Sledi uspon, šuma se širi, smotuljci lišća na sve strane govore o svakodnevnom prisustvu vrednih ratara, koji kratkim debelim štapovima prevrću, razgrću, razmeću, noseći ogromne batare, jure lisičarku. Ubrzo čujem glasove, tu su trojica, ...ooop..., ooop, čuje se dozivanje kroz šumu. Bežim u nekakav trnjak, gustiš, u izdanke hrasta izrasle na tankim panjevima. Ne prevrćem lišće u potrazi za lisičarkom, jer ukoliko ste pažljivi otkrićete je i bez tog prosejavanja. Baš zbog ovog temeljnog prevrtanja šuma u junu, za moje gljivarske karijere nikada nisam našao više od pola to kiligrama lisičarki u toku jednog izleta. To su obično plodna tela koja su imala sreću da izbegnu prethodno satiranje. Međutim sada nalazim gljive, lisičarke, ima ih još, evo još jedne, evo mnoštva. Idem dalje u trnje, oko svakog mladog hrasta obraslog kupinom nalazim ovu plemenitu gljivu. 

Srce mi kuca jače i brže. Je li moguće kotarica mi već preliva. Leva ruka kojom berem gljive, sva je izgrebana, izbodena, ožarena. Bože, toliko plodnih tela, zdravih, zrelih, velikih. Ono što je čudno, nema drugih gljiva, šuma bi bila pusta da nije kajsijače. Tamo gde se okrećem ima je nebrojeno ili mi se tako čini. Da li je moguće da posle toliko tragača u šumi ima kutaka gde je niko nije tražio. Gubari mi padaju za vrat, gamižu po prsluku, vise po pantalonama, upadaju u čizme. Veliki su i ako se umirim poješće i mene. Upadam u deo šume koji je potpuno posečen. Ne znam zašto, podižem okresane suve hrastove grane, pune osušenog lišća. Ispod raste žuta, neverovatno gde se sve sakrila od vrednih kombajnera.

Nikada ovoliko lisičarke nisam našao, ima je još ali mislim da je dosta branja. Srce mi je puno, puna je i korpa i ranac. Kasnije se ispostavilo, da se radi o oko osam kilograma gljiva. Ova prodajka je izuzetna u marinatu, neuporedivo dobra u čorbi, odlična u tiganju. Ja glasam za čorbu. Narednih nedelju dana sam je kusao i kusao, kašiku sam istupio. Pritisle me obeveze. Još jednom sam u junu 2005. otišao u šumu i našao opet punu korpu lisičarki. Jun prolazi, već dvadeset dana nema kiše, u šumi se jedino održava bela (L. piperatus), zatišije možda sve do oktobra. U svakom slučaju očekuje nas Peta izložba gljiva u Kragujevcu.