Negde početkom juna ove godine, naši prijatelji iz Mikološkog društva Srbije pozvaše nas na Prolećnu izložbu gljiva, tradicionalno postavljenu u Botaničkoj bašti Jevremovac. Mudre glave Gljivarskog društva Šumadije zaključiše da nije uputno ne pojaviti se u Beogradu tog četvrtog juna, kako bi tanane niti koje spajaju društva bile ojačane. Iste te mudre glave dodaše da to nema veze i da nam se jednostavno ide. Nas troje, jedna kola i eto nas u Jevremovcu.

U svakom slučaju, prema broju vrsta koje se pojavljuju krajem proleća, organizovati junsku izložbu svakako je teže od onih jesenjih. Doduše, poslednje četiri godine, tereni oko Kragujevca nas redovno izdaju uoči izložbe ali navikli smo se, očeličili, naučili kako da gljive pronađemo.  

Dakle, Goca presednik IO, Steva član IO i guverner našeg gljivarskog trezora i ja kao predsednik GDŠ-a pojavismo se na kapijama Jevremovca, negde koji sat pred otvaranje izložbe. Dočeka nas uobičajeno hladan prijem, severnjaka, Beograđana, ogrubelih kroz surove bitke za vlašću nad jugom i uvoznim preduzećima i raznoraznim predstavništvima. I vreme je bilo nekako prohladno, oblačno pa smo se i mi namračili i pripremili za igru nadgornjavanja. Au bre, ode mi tekst niza stranu. Počinjem ponovo. 

Dakle, upadosmo nas troje ko hajduci u Jevremovac, noseći izvestan broj gljiva ubranih i namenjenih izložbi. Domaćini nas lepo primiše, pokupiše nam one gljive i posadiše za sto, pretpostavljam namenjen za goste na najvišem nivou. Dođe tu predsednik MDSa, pa dopredsednici, pa članovi. Svima je bilo jako stalo da stegnu ruku gljivarskim legendama, pomalo tajanstvenim i nedodirljivim. Strpljivo smo primali te izlive, pomalo prizemne radosti (svako stanje veselosti i sreće je u stvari prizemno jer je istinski taj osećaj gotovo nemoguće dosegnuti) naših domaćina. Čekaj, ovo opet ne valja. Ne mogu tako dugo stvarane veze da prekinem jednim pogrešnim pasusom. Evo još jedanput.   

Elem, otvoriše nam se stare kapije Jevremovca, ljubazno osoblje na ulazu nas propusti, pošto smo bili najavljeni. Zatekosmo tu draga lica, članove MDSa (neki od njih vode dvostruki život, pa su članovi i našeg društva) na čelu sa elegantnim i energičnim predsednikom, Jasminom. Nekakav razvigorac je donosio vazduh sa Dunava u ovo zeleno ostrvo Beograda. Sa interesovanjem smo pratili poslednje pripreme pred izložbu, razgledali izložene eksponate, brinuli da naše gljive zauzmu mesto, kakvo im pripada. Bilo je tu veoma zanimljivih eksponata, naročito među amanitama i rudnjačama. Bilo je i veoma retkih gljiva kakva je Phaeomarasmius erinaceus, na primer. E, pa mislim da bi ovo moglo da prođe.

U zatišju pred otvaranje izložbe, Goca i ja prošetasmo baštom da ulovimo još koju gljivu za izložbu, jer bilo je vreme rudnjača. I negde u Japanskom vrtu ugledah zanimljive rudnjače. Ubrah nekoliko, okreni, obrni, radilo se o sekciji Xanthodermatei. Gljiva veoma mučnog mirisa, žutela je veoma brzo i snažno u dnu drške ali i po šeširu. Iako tada nisam bio posve siguran, posle konsultovanja monografije o rodu Agaricus, mislim da dileme nije bilo, na izložbi gljiva u Jevremovcu prikazana je gljiva Agaricus iodosmus. Veoma retka gljiva, vezana za parkove i bašte, za peskovita zemljišta, u mikorizi sa travama. 

U međuvremenu, dođoše i ostali gosti (mi smo bili prvi), zasedosmo, raskomotismo se. Padoše tu razne gljivarske poskočice, pozivi na izložbe, kotliće i druženja. Ubrzo posle toga se otvori izložba. Prostor ispred staklene bašte se ispuni posetiocima, a mi se prepustismo neobaveznim gljivarskim (i mikološkim) ćaskanjima.

Nekoliko sati po otvaranju izložbe, domaćini nas uhvatiše za ruke i odvedoše u jedan fini riblji restoran. Mala sala je bila nameštena samo za nas, pa pošto smo svi popuštali micelijum po klupama, gljivarska zabava je mogla da počne. Bilo je tu dobre hrane, pića, muzike, raspoloženja. Nikako drugačije nije moglo ni biti. Kako smo ljudi u godinama, nama vreme ubrzano teče, pa je tako otkucao i čas da se ide. Eto nam male pauze do ponovnog viđenja, ako ne pre, onda na Desetoj izložbi gljiva u Kragujevcu (18.09.2010.).