Jučerašnjim danom je nepovratno istekla 2004. godina. Mada gljivarska sezona traje cele godine, predstojeća dva meseca ne obećavaju uzbuđenja. Pravo vreme za listanje gljivarskog dnevnika, za pregled fotografija, pravljenih negde gore u brdima. A proleće 2004. beše izuzetno, leto još bolje, jesen gljivarski vrhunac. Posle sušnog septembra (jedini mesec kada nije bilo kiše), hladan početak oktobra ugasio je svaku nadu da će se letnje gljive, vrganji, zeke, jajare, ponovo pojaviti ali je zato kraj oktobra čudesno oživeo već usnule hrasove šume. Ispod sloja tek odumrlog lišća, gurale su tajanstvene koprenke, vitezovke, levke, modrikače. Bila je to gljivarska jesen puna iznenađenja.

Nedelja 31. oktobar 2004., zasvrbeše me tabani i onako na brzinu uputih se sam u krečnjačke gudure obrasle hrastom i grabom, na meni dobro poznate terene Rujevice, brda nadomak Kragujevca. Toplo, jesenje jutro. Sunce nisko na horizontu, debeo tepih lišća, dve protekle nedelje bez kiše, ukazivali su da će ovo biti samo jedna prijatna šetnja po opustelim hrastovim šumarcima. Zinulo jesenje nebo kroz ogolele grane, čuje se lavež pasa, poneki pucanj. Izgleda da neće biti gljiva ali ni tišine, pomislih. Čini se, za četinare je suviše toplo, za lišćare suviše kasno, kolebam se. 

Idem dalje, čvrsto rešen da provedem ovo nedeljno prepodne u šumi, ko ne zna trošiti vreme ne može biti istinski gljivar. Osunčani šumarak ispred mene. To su u stvari hrastove mladice izrasle na panjevima posečenih stabala. Ovaj ciklus seče se u poslednje vreme toliko skratio da se seku izrasli prutevi a ne stabla, seče se iako nema šta. Malo je hrastova u okolini Kragujevca starijih od pedesetak godina, ima ih nešto u Spomen parku Šumarice ali se i oni "planski" seku. Prošlog meseca je isečen jedan od tri najveća (najstarija) hrasta u Šumaricama, ne mogu da shvatim toliku brigu nadležnih za ovo malo parkovske šume. Kada već pominjem seču, zanimljivo, toga dana nije bilo zvuka motorne testere u pozadini, obaveznog pratioca jesenjeg gljivarenja (sve češće i letnjeg). Sparušene sunčanice tu i tamo, za njih ionako nema loše sezone, sloj lišća je suviše debeo, bežim na čistinu i tamo ... Ne mogu reći da sam bio potpuno iznenađen, jer njuškao sam tuda sa razlogom. Gagi mi je pričao da je prošle sezone na istom proplanku našao baš nju. Ispod još zelene mladice hrasta sakrila se bela jajara, Amanita ovoidea, tipična mediteranska vrsta (u Sloveniji zakonom zaštićena vrsta). Malo je gljivara u Srbiji gledalo ovaj prizor, primerci (četiri) su bili nestvarni.

Samo što sam savladao adrenalin, desetak metara dalje, gomila neobičnih puževača. Dileme nije bilo, ovako nešto prvi put vidim. Bilo je to dvadesetak primeraka, zbijenih na malom prostoru, u svim stepenima razvoja. Kasnije, pažljivom identifikacijom pokazalo se da se radi o južnjačkoj puževači, Hygrophorus leucophaeo-ilicis, opet mediteranskoj, veoma retkoj vrsti. Izgleda da će izlet biti ipak gljivarski, još i više, svečarski. Fotoaparat zuji, guta svetlost i zaustavlja vreme. Nastavljam dalje, padina, uspon, padina, hvatam se za grane, kotrlja se kamenje ispod nogu, ..., gle koprenke. Okrenem se, bukvalno gazim po koprenkama, više vrsta. Uočavam hrastovu maslinastu koprenku, Cortinarius cotoneus, svrstanu u red (mogućih) smrtonosnih otrovnica, poput crvenjače (C.orellanus). Tu je i veoma karakteristična, krupna, potpuno bela koprenka, za sada i za mene neidentifikovana vrsta. Na posletku, istinsko iznenađenje, koprenka sa plameno-crvenom druškom. Kao gljivar kome ovaj rod nije uža specijalnost na terenu, isprva pomislih, napao ih kakav parazit, možda je reč o deformaciji, ne, nije, drška je toliko karakteristična i identična za sve nađene primerke. Dovoljno je bilo samo prelistati Cortinarius literaturu i naći odgovor, reč je o retkoj, u mnogim zemljama zakonom zaštićenoj vrsti (Hrvatska na primer), plamenoj koprenki, Cortinarius bulliardii, koprenki crvenog micelijuma. 

Sedoh da se odmorim, damari se ne smiruju, što od uspona, što od ushićenja, toliko novih vrsta u naizgled pustoj šumi.

Krećem se izlokanim, blatnim putem, usečenim traktorskim točkovima koji vuku isečeno drvo, plemeniti hrast. Pravac mi je nepoznat. Kotarica je puna primeraka za pregled, fotoaparat otežao od novih boja i oblika. Kleknuvši, snimam nepoznatu koprenku, kad u isti jendek dahćući kao đule  ulete lovački pas, gonič. Onjuši me i nastavi dalje, ne uklapam se valjda u spisak divljači. Čuju se glasovi, ..., to nisu lovci, gljivolovci su. Veoma blizu jednom od njih, zbog neravnog terena i položaja, ostajem neprimećen, čujem razgovor: "Ej, šta da berem? Ti beri sve na šta naiđeš, pa ću ja to da pregledam", savetuje oprobanom taktikom iskusniji gljivar onog drugog. Još uvek zajedno, otkrivaju moj položaj: "Šta da berem, kad' je ovaj sve obr'o?", razočarano će onaj što bere sve. Inače "gljivari" pohlepni na jestive gljive, prodajke, trude se da izbegnu međusobne susrete. Pretpostavljajući šta iskusni traži, oglašavam se:"Nećete naći vrganje, naročito ne u ovoj šumi. Sigurno ih ima, brao sam ih ovde i u novembru.", reče iskusni. Razlaz je bio neminovan, ja ne beše zainteresovan da privlačim ovu dvojicu gljivarskom društvu, a oni ne gajiše simpatije prema nekom koji je rovario po "njihovom" terenu.

Nastavljam i vrlo brzo upadam u senovit, vlažan usek obrastao grabovim šibljem. Gle, lisičarke, modrikače, eno jesenjeg hrčka, još plamene koprenke, nebrojene vitezovke, bela i gorka, crvene gljivice, voštane puževice. O srećni, gljivarski dane. Preko puta na izdignutoj ravni hrastove šume, evo retkog baršunovca, to je lavlji vrganj, Xerocomus leonis, retka gljiva (u Hrvatskoj zaštićena pod imenom Xerocomus moravicus) ali danas ne i za mene. Uživam. Vraćam se u grabov jarak, opet vitezovke ali kakve, radi se o veoma retkoj varijaciji sapunjače (Tricholoma saponaceum), smeđoj sapunjači, Tricholoma boudieri, sa smeđim nijansama po šeširu i obodu istog. Kada sam izašao iz šume, ne sećam se.

Beše to jedan gljivarski dan, jeseni 2004. Novembar je bio prohladan i suv ali me je i dalje veselio retkim vrstama, o tome ću možda drugom prilikom. Da li ćemo zaštititi ovo naše blago? Borim se u to ime ali iskreno sumnjam.