Prošla je izložba gljiva u Kragujevcu, a strašno nemanje u okolini grada nadoknađeno je donošenjem gljiva sa obližnjih (i nešto daljih) planina. Bila je to šetnja šumom pod blagim pritiskom odgovornosti, a to prava gljivarska šetnja nije. Vreme kišovito pa suvo, toplo pa prohladno, a gljiva nema. Još pre kraja sezone na nižim nadmorskim visinama, odnosno u hrastovim i bukovim šumama, bilo je jasno da se ove godine gljive neće pojaviti. Ne smemo da mislimo da se nešto krupno menja u eko-sistemu ali ovakvu gljivarsku pustinju nijedan živi gljivar nije video.

Bilo kako bilo, posle one jurnjave oko izložbe, vapio sam za opuštenim, besciljnim i vanvremenskim lutanjem po šumi. Izbora nije ni bilo, u hrastovima mrtvo, u bukvama beznadežno, na Goču je nekakav fen osušio ono malo gljiva, kao u kakvoj rerni. Pokupismo se u dvoje kola, pa krenusmo put Kopaonika. Ekspediciju su sačinjavali Jasmina, Mika, Slava, Dejan, Steva i ja. Kanjon Ibra, stari grad Maglič stražari nad gudurama, put vijuga do odredišta, do Jošaničke banje.

Na brzinu smo se raspakovali, navukli čizme, zapasali noževe, provetrili kotarice, prvi gljivarski cilj je bio Gvozdac. Vreme nestvarno toplo i sunčano za polovinu oktobra i ćudljivi Kopaonik. Ulazimo u čistu smrekovu šumu. Iznenađenje, ljudi pa ovde ima gljiva, svuda su oko nas i u šumi i na livadi i u paprati. Ne osećam noge, uspon mi ne smeta, često klečim i fotografišem. Pojedini delovi šume su bukvalno prekriveni raspucanom vitezovkom (T.vaccinum), blagom koprenkom (C.varius), otrovnim belkama (C.rivulosa i C.cerussata). Panjeve razbijaju buketi četinarske puze (A.ostoyae), ljuskavice (P.squarrosa), plamenki (Gymnopilus spp.). Već u Banji smo bili upozoreni da vrganje nećemo naći. Pola Banje prodajke (vrganji i lisičarke) bere profesionalno, a druga polovina onako uz poljske, šumske i pastirske poslove. Svakog dana u sezoni, negde oko dva, na Gvozdcu se parkiraju otkupljivači (Sl.gl. 31/05 - zabranjeno je komercionalno branje gljiva u nacionalnim parkovima) i ponižavanje počinje. Drugim rečima,  koliko se novca ponudi za pečurke, toliko se prihvati, a nudi se malo više od donje granice ponosa berača za otkup, dakle malo više od nule. 

Vratimo se u šumu, za divno čudo beremo lisičarku. Gura žujka kroz mahovinu, puna je vode, snažno miriše na kajsiju. Posle čiste smrekove šume i debelog tepiha iglica, upadam u šumu mamutske paprati. Steva mi donosi dve velike, prezrele pečurke. Nekoliko trenutaka mudrovanja i srce je zaigralo, bio je to moj prvi susret sa planinskom dvoprstenkom (Catathelasma imperiale). Kolena su mi mokra od klečanja, oči pune slika, sijaju. Eno velikog slinara (G.glutinosus), evo crvene želatinke (Tremiscus helvelloides). Tama počinje da steže šumu, mora se na drum. Veče u toploj sobi, u centru Banje. Kuva se čorba od lisičarki, sprema se gulaš klasiko (od poznatih vrsta), a u manjoj šerpi krčka se gulaš fantastiko od desetak za mene novih vrsta koje treba da se probaju. Planinski vazduh, umorne noge, omazasmo sve šerpe. Sutra se ide sve do Bačišta. 

Iako je sutradan Banja osvanula obasjana suncem, gore na vrhu Kopaonika beše hladno, gadno. Gljive na čistinama smrznute, magla, temperatura oko nule. Mora se naniže. Upadamo u budžake oko Hajdučkih voda, ima lisičarke, maslinaste preslice (A.submembranacea). Rod Amanita je moj omiljeni rod, svaka mi je ko rod rođeni, a oko mene su planinske vrste, uživam. Posle ručka u prirodi, krećemo prema Rasadniku, meki za planinske vrganje (isključivo B.edulis). U gusto sađenim smrekama, davno preraslim za rasađivanje, more muhara. Ne znam da li zaobilazim više stabla ili gljive. Poneki zaboravljeni i usamljeni vrganj podseća da se ovde roditi kao prodajka, znači nikad ne baciti spore. Dozivamo se kroz šumu, ovo su nepoznati tereni za mene i moram da pratim Dejana, on je ovde glavni za orijentaciju. Sumrak nas zatiče suviše brzo. Nazad u bazu. Šerpe su podmazane, čaše su pune, čeka nas još jedno veselo gljivarsko veče. 

Trećeg dana pade odluka da se ide na Gredu, u mešanu smrekovo-bukovu šumu. Iako je čista bukva i ovde bila pusta, ova mešavina je bila pravo otkrovenje. Tamne planinske preslice (A.spadicea), žute muhare (A.gemmata), žute četinarske preslice (A.crocea), moje Amanite. Na smrekovom panju beli vodoskok, predivna četinarska brada (Hericium coralloides). Fotoaparat je pun, ako naiđem na novu lepotu, moraću brisati staru, ne želim da mislim o tome. Tri dana na Kopaoniku, tri nestvarna dana. Kako mi je ovo trebalo, kako sam ovo želeo. Evo tako nešto sam i doživeo. Kola puna gljivara i gljiva prolaze podno Magliča. Da li će naše šume i sledeće godine biti puste. Jesmo li to zaslužili?