Mart 2006., čamotinja gljivarska. Čekamo, zurimo u debele snežne naslage, svuda oko nas. Obično sam krajem marta brao prve đurđevače ali sada to nikako nije moglo. Negde u poslenjoj trećini meseca, sneg poče naglo da se topi i gljivarsko odbrojavanje započe. Za nedelju dana pojavi se šišara (Strobilurus tenacellus), pa za dvanaest češka smrčkovica. Ponosni gljivari Kragujevca bi rekli da češka nigde nije tako velika kao na našim terenima (visina šešira i preko 7 cm), daleko preko dimenzija dostupnih u literaturi (maksimalna visina do 5 cm). Početak aprila, sedimo na sastanku, besposleni, beskorisni.Šta da se radi, do smrčica i đurđevača ima još da se čeka, a gljivarska krv ključa. Pade predlog, hajde da beremo medveđi luk. Šta bre da beremo!? Kakva je to gljiva, taj medveđi luk ? Nije se radilo o gljivi, već o sremušu, biljci čiji su izdanci u rano proleće prava blagodet. Kako smo već iskusni u pravljenju borbenih planova, napravismo još jedan. Cilj je ponovo bio Goč.

Ne znam koliko je trajao put, jer smo već bili na Goču. Bele se snežne kape na obližnjim vrhovima, upozoravaju da je ovde gljivarski kalendar malo drugačiji. Sedimo ispred planinske kuće, Goca, Vesna, Mika, Violeta, Miki, Ljuba, Steva, Nenad i ja. Oštre se štapovi, navlače čizme, pije se kafa, diše se gočki vazduh, gleda se Goč, svuda oko nas. Po Nenadovom savetu počesmo da pretresamo obližnje leske. Jedan hrčak, dva hrčka, tri hrčka, puno golemih hrčaka (Gyromitra gigas). Kako u nizini ove ranoprolećne gljive nema, bilo je pravo zadovoljstvo slikati ih, po koju ubrati. Predivne mozgalije vire iz lišća, ispod grana i korenja. Ima ih samo u blizini leski.

U planinskoj kući, našoj bazi, Nenad menja dimnjak. Onaj stari je mnogo dimio gde ne treba. Dok prevrćemo goleme hrčke u dvorištu, unutra Steva i Nenad probaju novi dimnjak. Izgleda da puši više nego stari, jer se unutra od dima ništa ne vidi.

Krenusmo u šumu. Kolona brzo nestade u jelama, u bukvama. Oko nas polegla trava i sneg u jarugama, ukazuju da je zimsko carstvo tek nedavno palo, otišlo i da za čas može da se vrati, bar na koji dan. Na panjevima bukve mnogo trudova, na oborenim deblima jele razne gube (Phellinus spp.) vredno rastaču i mrve. Posle velikog uspona usledi blago zatalasano gorje. Na padini se zazeleni polje medveđeg luka. Bilo je to more sremuša, mladog, jedrog. Sedimo u zelenišu, vredno žvaćemo ubrane listove, osećamo se na luk, medveđi. Treba biti iskren pa reći da sremuš nije bio naš prvi cilj. Ono što smo želeli, tražili i iščekivali je bila martovka, provereni stanar Goča. Na žalost, sklapanjem kockica, šta je niklo, šta cvetalo, koliko je snega zaostalo, zaključismo da smo poranili desetak dana. Martovka je tu ispod bukovog lišća, stidljiva je i ne želi da se slika.  

Spuštamo se niz brdo, sunčano je, vedro, bez vetra, toplo. Ovakvo vreme, polovinom aprila na Goču je božiji dar. Sremuš mi izlazi na nos, na uši. Gledam oko sebe, ne tako često oko planinske staze pomaljale su se gljive, po dve tri u grupi. Prave gljive sa drškom i koničnim, mrkim šeširom sa cuculjkom. Iako su njihovi listići bili sivi (mladi primerci), dileme nije bilo, radilo se o ranoj rudoliski (Entoloma vernum). Rana je bila ranija i od martovke. Silazimo prema reci, prema malom jezeru koga pravi Gvozdačka reka. Tražimo okom, da nije možda šta napupilo na peščanim obalama. Uzalud, za smrčke je rano.

Dan brzo iscuri. Sunce u planini brzo zalazi, pa se mora misliti na povratak. Moramo da pređemo stazom koju je nadošla Gvozdačka reka potopila. Svako traži svoj način da pregazi vodu. Idem direktno putem kroz vodu i gledam kako preti da dosegne rub čizama i da me časti mokrim čarapama. Ipak, uspevam, na suvom sam. Ljuba se zaglavio na nekom ostrvcetu i na zadirkivanje prisutnih, pravda se da je pratio predsednika. Na drugoj strani, široka voda se skuplja u rukavac, gde ubrzava. Tamo su Steva i Mika našli vrbu nadvitu nad planinskom rekom. Pentare se, pozivaju ostale da im se pridruže. U svakom slučaju nikom nije do kvašenja u studenoj vodi. Negde između Steve koji se na vrbi ljulja i osamljenog Ljube, nalazi se glavnina naše ekspedicije. Nenad je došao na ideju, da je najbolje preskočiti tamo gde je najuže. Nenad preskače, Violeta preskače uz pomoć kavaljera i gljivara Nenada (videti sliku). Videvši Violetin uspeh i pružene ruke, Goca se odbacuje. Umesto da poleti Nenadu u zagrljaj, propada do ramena u rukavac. Situacija je nestvarna, samo nekoliko metara od poplavljenog puta, gde je visina vode 20 cm, Goca se praćaka do guše u ledenoj vodi, kao u kakvom nemom filmu. Još bi se predsednik izvršnog odbora  rashlađivao u Gvozdačkoj reci, da Nenad prkoseći buici, ne okvasi desnu čarapu i pomože Goci da izađe iz avanture. Smejemo se, svi se smeju, klibere, kikoću, cerekaju. Opasno je, ozbiljno je, smešno je. Penjemo se ka planinskoj kući, mokri se presvlače, neko čarapu, a neko sve na sebi. 

Pakuju se kotarice, gljive, sremuš. Vreme je da pođemo. Gledam iza sebe, martovka je tamo negde u planini.