Oktobar mesec, sastanak Gljivarskog društva Šumadije, na stolu se nalazio ratni gljivarski plan. Ubrzani puls prisutnih se osećao u vazduhu, odluka je pala, idemo na Goč. Biće to tri dana tumaranja, lomatanja, traganja za gljivama Goča. Vreme poslednjih 10-15 dana je bilo suvo i vetrovito ali niko nije sumnjao da Goč neće izdati. Dana 14.10.05. krenuo je mali konvoj ka odredištu, Goca, Vesna, Jasmina, Mika, Nenad, Steva, Dejan i Nebojša, naoružani štapovima, korpama, noževima i nožićima, fotoaparatima i kamerama. Kragujevac-Kraljevo-Dobre vode i konačno planinska kuća, smeštena u samo srce planine. Ubrzano se raspakujemo, navlače se čizme i gunjevi i evo nas već postrojenih na obližnjoj šumskoj stazi. Ljudi idemo u šumu, ima li šta lepše. Ubrzo nas proguta stoletna bukovo-jelova šuma. Tama bukovih krošnji. Valjda zato što je ovo teritorija pod nadzorom Šumarskog fakulteta iz Beograda, šuma je netaknuta, nema svežih tragova orgijanja motornih testera. Ogromni obelisci jela i bukava paraju niske oblake. Krećemo se po tragu divljih svinja, nema kuća, dalekovoda, čistina, bilo kakvih orijentira, samo šumska staza i Nenad i Vesna koji poznaju ovaj teren.

Strmo je, posvuda ostaci raspadnutog drveta. Nigde nisam video tako temeljno razgrađeno drvo. Terikolne gljive po svuda rastu na satrulim panjevima. Uz pomoć obilja vlage i gljiva, drvo se vraća zemlji, Gledam niz strminu, ispod svake natrule jelove grane rastu prelepi primerci dvobojne lisičarke (C.tubiformis), veoma retke u nizinama. Zaostajem za grupom fotografišući prizore iz prirode, ne znam zašto, krećem u suprotnom pravcu, gljive me mame i udaljavam se sve više. Dovoljan je samo jedan uspon i pad i naše dozivanje više nema odgovora, sam sam negde na Goču. Gle, ovde ima ariša, tako retkog četinara u Srbiji, gle, evo dokaza, ariševog šupljikavca.

Ne znam da li planski idem kroz šumu ili tumaram, biće da je ovo drugo. To me toliko i ne brine jer sam se predao gljivama. Za gljivara sa šumadijskih brežuljaka pečurke bukovo-jelove šume, na otprilike 1000 m nadmorske visine, predstavljaju novi, nedoživljeni svet, svet iz gljivarskih knjiga. Evo ljute otrovnice, tigraste vitezovke, škljoc i škljoc, moja si. Iako je tek 17 časova, sunce zalazi za breg. Tama bukove šume se zgušnjava, tiho je bez vetra, bez ikakvih zvukova. Ubrzano se vraćam pređenom putanjom. Možda nije najbrži ali je najsigurniji put da se vratim do odredišta. Da li me je to Goč prihvatio? Nailazim na kuću, ponovo smo na okupu. Istresamo ubrane gljive iz kotarica na sto. Vatra pucketa, toplo je, društvo je veselo, iako su neki seli u potok. Najviše ima jeline rujnice (L.salmonicolor), jeline puževače (H.pudorinus), jedva jestive zbog neprijatnog ukusa, ima dvobojne lisičarke, vrganja, odsečene rudnjače (A.essettei), puno modrikače (L.nuda). Maglenku (C.nebularis) nismo brali, a bila je masovna. U svakom slučaju biće dobre čorbe, gulaša i roštilja. Svitanje na Goču, nema svitanja, to je magla, rosa i nejasni obrisi obližnjih stabala, ..., za doručak je kačamak. Verujte mi, pravi obrok za početak gljivarskog dana. Kolona jedan po jedan se kliza niz strminu, šuma je čista, bukova. Opkoljavamo još jedan sjajan nalaz gljive, opkoljavamo ciganina (Rozites caperatus). Prija mu ova nadmorska visina, Nenad kaže da ga na obližnjoj lokaciji ima puno. Izbijamo na široku, šumsku stazu. Bukve su ogromne, preko 130 cm u prečniku. Goca me zove iz jedne rupčage, donosi mi kišobran, jestivu koprenku (C.praestans), prečnika šešira od 30 cm. 

Idemo dalje, pred nama blješti čarobni proplanak. Trudimo se da ne gazimo po brojnim žutim vlažnicama (Hygrocybe sp.). Na livadi brezovi turci istrčali na teren pa igraju fudbal pušama. Za nekih 10 do 30 dana, sve će ovo biti pod snegom, sve će biti pusto, ..., usnulo. Ne osećajući umor, vraćamo se u bazu. 

Vesela družina ponovo pravi večernju izložbu gljiva. Puno koprenki, puževača, vitezovki, sasa, puša, modrikača, zeka. Sutrašnji dan je predviđen za lov na zlatnu sunčanicu (Phaeolepiota aurea), gljivu koja u Srbiji raste jedino na Goču (jedino poznato stanište). Je li se pojavila? Hoćemo li je uloviti? Silazimo do reke. Ubrzo u visokoj travi pomaljaju se grozdovi zlatne sunčanice. Nema sumnje Goč nas je oberučke prihvatio, pokazao nam je deo svog blaga, nesebično i izdašno, iako su sve izložbe gljiva u to vreme kuburile sa svežim primercima. Mali konvoj vijuga niz stramu, silazimo u dolinu, tamo su naše voljene, hrastove, posečene i gljivama opustele šume.