U subotu 03. jula 04. vesela družina Gljivarskog društva Šumadije je organizovala zajednički izled na planinu Rudnik, na teritoriji sela Donja Crnuća. Hladno i kišovito proleće je možda pogodovalo smrčcima, hrčcima i drugim askomicetama ali sigurno nije junskom talasu gljiva. Talas koji se praktično već razbio o visoke julske temperature, doneo je veoma siromašnu šumu vrganjevkama, lisičarkom, zekama, pupavkama. To je pokazao i skroman, naravno potpuno nekontrolisan otkup ovih gljiva. Svedoci smo da u našem najbližem okruženju gljivarska društva snažno utiču na zakonsku regulativu u oblasti gljiva, kao vrednog prirodnog resursa svake države. Primer je potpuna zabrana branja više od stotinu vrsta ugroženih gljiva u Hrvatskoj. Ako se u hrvatskoj šumi zateknete sa korpom u kojoj je i jedna jajara (Amanita caesarea), platiće te nimalo naivnu novčanu kaznu. Možemo li zamisliti tako nešto u našim šumama. Da li je iko pitao gljivarska društva Srbije na koji način treba regulisati problem branja i otkupa gljiva u predlogu novog zakona o zaštiti životne sredine. Tamo gljiva uopšte i nema (ili se posredno i uzgredno pominju).

Imao sam priliku da 10. juna 04., na gradskoj tržnici u Regenzburgu (Nemačka), na pokretnoj tezgi uočim veliku tablu sa natpisom ²Lisičarke iz Srbije². Bile su to sveže gljive, hladnjačama dopremljene iz Srbije. Obaveštenje da su gljive poreklom iz Srbije u Nemačkoj je očigledno dobra reklama. Te naše, na kajsiju mirisave gljive, su se prodavale po ceni od 28 evra po kilogramu. Petnaest dana kasnije, na primer u Kelnu, cena naših lisičarki je bila 20 evra po kilogramu. Kako većina razvijenih evropskih zemalja dozvoljava tržišnu prodaju više od 60 vrsta gljiva, eto nama novih otkupljivača, eto nama ²vrednih² lovaca na gljivlje glave. Verovatno će se i mehanizacija osavremeniti, sada su to specijalne grabulje za podizanje lišća u potrazi za lisičarkom. U zemlji sa toliko problema, koga još briga za gljive.

Bilo kako bilo, mi se borimo za prava naših gljiva, koliko god to izgledalo kao uzaludan posao. Da se vratim na priču o našem gljivarskom izletu. Sve sami ²visoki funkcioneri² Gljivarskog društva Šumadije, Verica, Goca, Aleksandra, Gagi i Nebojša, naoružani, pletenim korpama, noževima, štapovima, digitalnim fotoaparatima, oklopljeni čizmama, gljivarskim prslucima i kapama, krenuše u hrastove i grabove šume sela Donja Crnuća. Na još uvek izlokanom putu mimoilazili smo se sa vrednim drvosečama, koji evo rade i u junu. Jednostavno ne mogu ljudi da postignu željenu produktivnost testerisanjem samo u jesenjem periodu. Šuma je suva, više puta već prečešljavana, što je u vreme rasta lisičarke više nego uobičajeno stanje. Gazimo po moru bele mlečnice (L.piperatus), koju ovde izgleda ne beru u većim količinama. Pijaca u Kragujevcu je daleko, a gljiva za otkup nije interesantna. I sirnjaja (L.volemus) se posle dve godine pojavila u većem broju. Kao i prethodna i ova gljiva nije neki specijalitet, mada o ukusima nećemo ovom prilikom. Brekćemo pod teretom sopstvenih tela, na strmini obrasloj grabovim grmljem. Toplo je, noge su prokuvale u čizmama, paučina se lepi po čelu i obrvama ..., lepo je. Iako gljive očigledno prolaze, još uvek ih ima. Sporadično nalazimo lisičarku, vrganje nikako, tu je i po neka zdrava, golubača (R.virescens), zelena (R.heterophilla), roze (R.vesca) i siva zeka (R.grisea). Na rubu šume nalazimo na lepe trobojne sase (Ramaria formosa), šteta što su proseruše. Goca i Aleksandra su negde nestale, dozivali smo se maločas, međutim jaruge su progutale ove vazdušne vibracije i nastavljamo utroje. Uostalom Goca obožava da se izdvoji pa da nas posle iznenadi sa lovinom iz nekih, samo njoj dostupnih budžaka. Gagi me zove, pronašao je jednu veliku, usamljenu preslicu. Kasnije će se pokazati da se radi o vrsti Amanita pachyvolvata, naravno uvek uz određenu rezervu jer je rod Amanita, podrod Amanita, sekcija Vaginatae, obavijen velom tajne sa mnogo nerazrešenih nedoumica. U svakom slučaju preslice, naročito one krupne su veoma kvalitetne jestive gljive. Izlazimo na vrh uzvišenja, pogled puca desno na Crnućku glavicu, 555 metara nadmorske visine, a levo preko milanovačkog puta na selo Konjuša i vrh Pavlovača (741 m), potpuno obrastao šumom. Levo je takođe i jedna šumska kornjača, ravnodušna na blic fotoaparata. Poznata je stvar da kornjače rado proždiru gljive, za šta imam i niz fotografija kao dokaz ali o tome drugom prilikom. Južna strana brda je jako suva, nema gljiva i vraćamo se. Kotrljaju se grane pod nogama, hvatamo se za grabove izdanke, zemlja nas vuče u jendek, u rečicu. Iako su šume, naročito Gredićskih planina ove godine opsednute najezdom gubara, u ovim šumama samo sporadično nailazimo na crne, čupave žderonje. Na granici hrastove šume i prastarog, propalog šljivara posmatramo lepe glatkonoške (B.queletii), proste vrganje (B.impolitus). Sve u svemu raznovrsnost nađenih vrsta je oskudna, posvuda bela. Najzad evo nas u bazi, Goca i Saša naravno nisu došle. Pola sata kasnije nailazi pomenuti par, trijumfalno noseći pune korpe gljiva, puno mladih zeka, par vrganja, nešto lisičarki, sirnjaja i jednu veliku rudnjaču. Kad sam je ugledao, poskočio sam od zadovoljstva, radilo se o zlatnoj rudnjači (Agaricus augustus), gljivi jako retkoj na šumadijskim terenima, konkretno ovo je bio njen prvi nalaz. Gagi i ja pripalismo roštilj, izabrasmo gljive za večeru (doduše poneli smo i meso za slučaj da propadnemo u šumi), smejemo se zadirkujemo, ja se žalim na polomljeni šešir zlatne rudnjače, pravim fotografije. Tačno u ponoć sam zakoračio na kućni prag, malo smo okasnili izgleda.