Ja sam neobrazovan pa bacam smeće gde god stignem ili ja teško živim, imam puno problema i ne obraćam pažnju gde bacam đubre, može i ovako, ja suviše volim svoj automobil da bih u njemu ostavljao otpatke, pa ih izbacujem napolje u svakoj zgodnoj prilici. Nabrojao sam nekoliko razloga, koji to nisu, zašto ljudi ostavljaju smeće na mestima gde ih civilizovani svet ne ostavlja. Ja bih rekao da je osnovni razlog što su ti ljudi bahati, bezobzirni i bezobrazni.

Kako je lepo sesti na klupu u parku i posmatrati sopstveno smeće, koje nas je sačekalo od prošlog izleta. Dodamo još koju kesu i bocu, pa ispunjeni predivnom prirodom nastavljamo dalje, ostavljajući iza sebe ushićujuće šarenilo plastičnih boja i oblika. Kada se vozimo našim magistralnim i manje važnim drumovima, sa obližnjeg žbunja ponosno se viore plastične kese, bele, crvene i žute. Kao kakva novogodišnja drvca, priređuju reviju najnovijih modela kesa i kesica. Naši parkovi nas neprestano iznenađuju raznovrsnošću položenih sadržaja: boca, kesa, konzervi, pa flaša, ambalaže, tetrapaka, može naški, a može i stranski. Umesto zimske ledene kore, prolećnog sloja latica ili jesenjeg lišća, srpske reke nose pokrivač od plastičnih boca. Kada voda padne, dobijamo predivne plastične kanjone, koji neprestano očaravaju turiste, pecaroše, izletnike.

Skoro sam čuo odgovor na pitanje zašto omladina iz Slovenije i Hrvatske, na primer, Beograd, Novi Sad, Guču, smatraju najboljim mestima za provod. Razlog je što ovde mogu da se obloču, da orgijaju, da budu besni, da razbijaju, da bacaju smeće gde im je zgodno, a da ih niko zbog toga ne sprečava. U njihovim državama to se ne sme, jer je to kažnjivo, tamo se naplaćuju bezobrazno visoke kazne za bacanje smeća, tamo su građani cinkaroši, koji će vas prijaviti zbog smeća, ako to nije videlo uniformisano lice. Cinkarenje je nešto najružnije u Srbiji, osim ako prijavljujete osobu koja šteti lično vama i vašoj imovini. 

Zaključak je jasan i nedvosmislen: đubre je najveći srpski brend. Da li ima površine u Srbiji, gde nema smeća, urbane zone, prigradska naselja, sela, parkovi, nacionalni parkovi, putevi, autoputevi, reke i jezera, sve to u Srbiji ima zajednički činilac: đubre, smeće, otpad. Možda je čak i većina građana u Srbiji besomučno terorisana od one smećarskoslobodne grupe. Ko će koga prevaspitati u zemlji Srbiji. Uopšte, kada baciš bocu na zelenu površinu, to se svakako primeti, kada ne baciš ništa, ništa se ne primeti, a treba ostati primećen. 

Jedno malo društvo zaljubljenika u prirodu i gljive odlučilo je da se pobuni protiv najvećeg srpskog brenda. Kako Spomen park Šumarice zauzima posebno mesto u srcima Kragujevčana, oni su ga u silnoj ljubavi zasuli izletničkim, šetačkim i đubretom ljubavnika u prirodi. U poslednje vreme tu je i nova vrsta smeća, to su kompletni džakovi i velike kese pune đubreta, spremljenog za deponiju. Bolna je spoznaja da pojedini građani Kragujevca shvataju i prihvataju Spomen park Šumarice kao deponiju, zastrašujuće. 

Na jednom od naših zimskih sastanaka, brzo smo se dogovorili da u nedelju 16.03.08. izađemo u Šumarice i naočigled brojnih šetača sakupljamo đubre. Ubrzo posle sastanka, čitav konglomerat kragujevačkih vladinih i nevladinih organizacija se dogovorio da se dan pre, u subotu čisti, od strane ribolovaca i ostalih, đubretom zatrpano Gružansko jezero. Za neupućene, iz tog jezera Kragujevčani piju vodu. Dakle akcija za pohvalu. Kažu gde je mnogo babica kilava su deca. Iako je bio prisutan i srpski Ministar za ekologiju lično, lako se moglo primetiti da velika većina prisutnih na jezeru nije adekvatno obučena, bez čizama, starije odeće i rukavica. Dakle, ta većina je došla samo da navija jer se nisu tog dana prelomili da pipkaju nešto ljigavo, odurno i smrdljivo. Bilo kako bilo, članovi GDŠ-a su temeljno očistili dvestotinak metara obale Gružanskog jezera i uklonili, po slobodnoj proceni oko 300 kg raznog smeća, što ga mnogobrojni ribolovci ostaviše da osnaže postojanje najvećeg srpskog brenda. Neću puno komentarisati ovu akciju, treba je pohvaliti, sa sve navijačima i posmatračima, koji su kasnije uspešan završetak proslavili u kafani. Članovi GDŠ-a su čistili i tiho se povukli sa jezera, toliko tiho da ni mediji nisu uspeli da zabeleže naše prisustvo (radno, a ne posmatračko). Doduše lokalni radio je to objavio ali to ne računam jer tamo imamo vezu. 

Nedelja 16.03.08. oko 10 časova pre podne, dan lep, savršen. Spomenik Peto tri i dvadesetak članova GDŠ-a, naoružanih džakovima, kukama, rukavicama i nepokolebljivom željom da pomognemo uništenje prvog srpskog brenda, đubreta. Iako smo pozvali sve lokalne tv-medije, pošto je naša akcija bila nekoordinirana i nekontrolisana i spontana i slobodnovoljna i samofinansirajuća, njhovog odziva i prisustva nije bilo. Došli su samo novinari Bete, koji nisu bili direktno pozvani (naša greška), već su za akciju saznali posredno. Jednom rečju družina je bila probrana i za sakupljanje tuđeg smeća motivisana. 

Bože, šta su naši sugrađani u Šumaricama sve zaboravili: boce, konzerve, kese, razna pakovanja. Mislim da bi bilo uputno da ih obavestimo gde se nalaze njihove zaboravljene stvari. Najsimpatičniji momenat akcije je bio kada su nam se spontano pridružili klinci, slučajni šetači (njih desetak). Dobili su rukavice i kese i bez predrasuda krenuli u pretragu. Stariji sugrađani nam se nisu priključivali (stidni su i bojažljivi) ali osećali smo njihovu moralnu podršku.

Sakupljajući ovu ostavštinu šetača, prolaznika i ljubavnika u prirodi, primetismo da je krenula češka smrčkovica (P.bohemica), krupna i obećavajuća. Na kraju iza nas osta minuli rad, dvadesetak velikih vreća, do vrha punih smećem. Svi smo se svojski trudili ali prvi među nama je svakako bio gljivar Šuca, što mora i treba da se kaže. Ne treba se zavaravati, očistili smo samo mali deo Spomen parka, a verovatno za šest meseci, godinu i očišćene površine će se zašareniti nanovo. Kada grad kazni prvog bacismećara i kada ove akcije ne budu više retke, poverovaćemo u propast trenutno najvećeg srpskog brenda.