Na Šestoj izložbi gljiva u Kragujevcu, održanoj septembra 2006. imali smo priliku da se po prvi put vidimo i družimo sa najaktivnijim gljivarima Republike Srpske, Borom i Radetom iz Mrkonjić Grada. Kako te godine nismo uspeli da se organizujemo i da posetimo Dane gljiva u Mrkonjić Gradu, ostalo je čvrsto obećanje da će članovi Gljivarskog društva Šumadije sigurno posetiti Mrkonjić Grad i Dane gljiva sledeće godine. Sedma izložba gljiva u Kragujevcu je održana (vidi izveštaj) 22.09.07., a Dani gljiva su sledili nedelju dana kasnije. Dakle, trebalo je brzo delati, zaboraviti umor od protekle izložbe i uputiti se na prilično naporan put do Mrkonjić Grada.

Posle sabiranja i oduzimanja, tročlana ekipa GDŠ-a (Mika, Steva i ja) je krenula put zapada. Do Beograda kiša, kroz Beograd krkljanac i saobraćajni haos, kroz Hrvatsku suvo i sunčano vreme. U Srpskoj nas uhvati zalazak Sunca i posle meni poznatog puta do Banja Luke, zabasasmo u debeli mrak omeđen klisurom i nebrojenim visovima. Umorni i zadovoljni stigosmo u Mrkonjić Grad. Tu nas sačeka Boro i posle večere uputi na počinak. Bio je mrak, bili smo umorni i nismo imali jasnu predstavu gde se nalazimo. Jutro sunčano, ne previše hladno. Ispred naše hacijende puca pogled na Mrkonjić Grad i okolinu. Pogled koji odmara, iznad nas su livade, šuma bukova, smrekova.

Kako je okupljanje gljivara bilo tek u deset sati, imali smo vremena da po našem običaju, onako na svoju ruku, procunjamo terenima. U stvari bili smo željni gljiva i prirode. Protekle dve letnje sezone su bile nikakve, sparušene, puste. Odmah ispred nas na livadi, oivičenoj šumom, gazimo po gljivama, ne zato što to želimo, već zato što moramo, nema gde nogu da staviš: slinavke, rujnice, zeke, vitezovke, puše, sunčanice, čak vrganji. Naše ushićenje je na žalost ostalo na toj livadi, jer bukova šuma beše pusta. Doduše, bilo je nešto ljubičastih zeka i po koji vrganj ali to nije bukova šuma krajem septembra. U svakom slučaju za izložbu gljiva dosta, a tek nas očekuje zajedničko gljivarenje po planini Lisini. 

Posle okupljanja gljivara ispred hotela Krajna, krenu karavan put sela Šibovi, u srce Lisine. Dugačak makadamski put, očaravajuća priroda, ostaci rata na ovim prostorima. Gljivarimo oko puta za Šibove, šuma je smrekova, bukova, ima borova i jela. Ne poznajemo teren, krećemo se haotično ali ne suviše daleko od puta, ovde naselja nisu česta kao u Šumadiji, dan brzo prolazi. Okupljamo se na velikoj livadi, gde se deli pasulj i piće. Zavirujem u mnogobrojne gljivarske kotarice, ima svega i svačega. Rade se žali da je sezona loša, što sam i ja zaključio. Za mene je Lisina novo iskustvo i uživam u vrstama gljiva ovog specifičnog podneblja. Rade i ja se vraćamo ka Mrkonjić Gradu, usput svraćamo na neka, Radetu dobro poznata mesta. Na jednoj zaravni u smrekovoj šumi, vrgani kreću masovno, uz vrganje puno smeđih muhara. Carski osećaj je videti, na malom prostoru, toliko primeraka gljive koja je znana samo iz knjiga i sa fotografija. Nabasasmo na vrganj sa jarko žutim porama, kakav prizor. Listajući monografije, upoznao sam se i sa ovim izuzetno retkim varijetetom jesenjeg vrganja. Klečim ispred ove čudesne gljive, slikam, uživam. Uveče, gljive se razvrstavaju, sređuju, identifikuju. Bole me leđa, a već mislim kako ću sutra rano, pre izložbe, opet u šumu. 

Vreme nam očigledno ide na ruku. Sutradan sa osvitom zore, stružemo uzbrdo, upijamo mirise, vidike i zvuke. U sred puste bukove šume ugladah robusnu, belu gljivu, pri dnu drške, nedavno izlomljenu i ostavljenu. Ni ove šume nisu pošteđene berača za otkup. Nema kod njih ni poštovanja prema prirodi, ni prema gljivama, od kojih eto zarađuju koji dinar. Svaka nepoznata gljiva je zla i naopaka, pa je treba zgaziti. Tako ćemo verovatno uništiti zlo. Jednom rekoše da ljudska glupost nema granica. Sastavljam ovu gljivu izuzetnih dimenzija. Radi se o velikoj muhari (A.strobiliformis). Jeste polomljena ali i takva će biti jedan od glavnih eksponata na izložbi. Kotrljam se preko livade, vremena nema na pretek, plašim se da se ne izgubim, jer ja sam gubljenju sklon. Tereni pod šumom su nepregledni, nedogledni. Prekidam kotrljanje da na livadi naberem nešto preslica. Lepe su, zdrave, ima ih u velikom broju. Nedugo zatim, krčka se gulaš (od gljiva naravno) u našoj hacijendi. Moram da pomenem da su gljivari iz Kragujevca u Mrkonjić Gradu dočekani kao rod rođeni, kao stogodišnji prijatelji. Eh, kad čovek ne bi imao obaveza, pa da se prepusti ovoj lepoti, bar malo duže. Strpali smo u šerpu (nismo imali kotlić) sve najbolje, naravno po našem ukusu i između onog što je nađeno. Našlo se tu desetak različitih vrsta. Napucasmo se brzog gulaša, pa sa pažljivo složenim, novim eksponatima, pohitasmo da iznenadimo, obradujemo Radeta, pred samo otvaranje izložbe. 

Krenu izložba, podela zahvalnica, prigodni govori, predavanja, mnoštvo posetilaca. Gljivari se izmešali sa posetiocima. Na žalost, moramo kući. Steva vozi, a Mika, Miloš i ja uviđamo da ovo nije onaj isti put od dolaska. Vidim nepoznate putokaze, a zatim u poznate slapove Plive, ušli smo u Jajce. Pa dobro, nismo mnogo promašili, nekih 40-tak kilometara. Kasno uveče stigosmo u Kragujevac, sutra je redovni sastanak Gljivarskog društva Šumadije, imaćemo o čemu da pričamo. Pozdrav za Radinku, Boru, Radeta i ostale gljivare iz Srpske.