Već dva dana po završetku Desete izložbe gljiva u Kragujevcu, poslom sam se obreo u Erlangenu, u Nemačkoj. Kako ovaj univerzitetski grad veličine Kragujevca (Univerzitet osnovan 1743.) kuburi sa slobodnim sobama i apartmanima, a podstanari kubure sa cenama), sobu sam našao u samoj blizini Erlangena, u mestašcu Deksendorf. U stvari to je neka vrsta izletišta sa kampovima, jedrilicama, skup plitkih jezera okružen velikim i gustim šumama. Bilo kako bilo, ispalo je odlično, jer sam po dolasku odmah shvatio gde ću provoditi svoje slobodno vreme, naravno u šumi.

Prvi vikend u Deksendorfu je bio kišovit, negostoljubiv, pa sam kroz prozor posmatrao velika dvorišta, puna šume, rastinja i naravno gljiva. Već sam uslikao neke rodove u dvorištu kuće gde boravim (Hebeloma, Tricholoma, Inocybe). Kažem gde boravim, jer evo dok pišem ovaj tekst, nalazim se u istoj kući. Drugi vikend sjajan, topao, rosan posle obilnih kiša, odmah sam pohitao u nepoznatu šumu. Sav u vatri i zanosu nisam primetio da je put kojim sam se zaputio u šumu, presečen širokim prelivom između dva jezera. Patike baš nisu za vodu ali gljivarska groznica je bila jaka, pa sam preko klizavog kamenja uspeo nekako da se domognem prvih stabala. A šuma, kakva šuma. Radi se o velikom kompleksu šume na skoro potpuno ravnom terenu, na 300 m nadmorske visine, u srcu Bavarske. Zbog blizine velikog broja jezera, teren je bio na pojedinim mestima močvaran, na pojedinim peskovit. Takvu mešavinu drveća nisam video nigde. Osnovno drvo je zlatni bor (zlatna kora, kratke svetlozelene iglice, male šišarke) koga ima najviše ali potpuno izmešani rastu američki crveni hrast, ariš, smreka, grab, brest, breza. Na jednoj blagoj izvišici izdvojena je bukva u mešavini sa borom, a u blizini jezera naravno rastu mnogobrojne topole i jove. Našeg hrasta ima samo po obodima šume i redak je, radi se o dubu, dok cera nema. 

Zapanjen brojem i brojnošću vrsta drveća, otisnuo sam se dublje u šumu. Nepregledni debeli tepisi mahovine, ponegde bare i močvara. Dalje u šumi primećujem brojne lovačke čeke, delovi šumske stelje su potpuno prerovani od, reklo bi se veoma brojnih divljih svinja. Ne znam da li ima rogate divljači ali velikih krda divljih svinja svakako. Hodam tako šumom, a nešto mi nedostaje, prisetih se brzo, pa da, nedostaje đubre. U ovoj šumi nema ni traga od đubreta, samo lišće, grane, mahovina i brojni puteljci bez kraja i početka. Ne smem da se udaljavam previše, prvi put sam ovde, a u šumi znam da zalutam. 

Konačno pogled iz krošnji premeštam na zemlju, zemlje nema tu je samo nepregledni tepih biljnog materijala i gljiva i gljiva. Tok kraja septembra ova bavarska šuma je bila prepuna gljiva. Gazio sam između nebrojenih krompirača, mlečnica, koprenki, ... Srećom poneo sam rezervne baterije, aparat se usijao. Škljocam, škljocam i na jednom panju u blizini vode evo dvokružne panjevčice. Nikada je nisam video u prirodi, mada je po zapadnim priručnicima česta. Primećujem da su mnogo gljive nagrižene ili potpuno zbrisane od nebrojenog živog sveta ovde. Često nalazim na panjevčice koje su prosto zbrisane sa staništa, ostali su samo patrljci drški, tik uz drvo. Pretpostavljam da je ovakvu pašu morala da izvede krupnija životinja.   

Gazim po dubokom tepihu mahovine, oko mene se vitki borovi bore za svetlost. Uživam u broju očigledno autohtonih ariša, a iznenađuje me i broj brestova. Oko Kragujevca je to egzotično drvo, video sam samo par primeraka u Velikom parku. Na jednoj čistini iznenađenje, pa ushićenje. Rod Amanita mi je srcu prirastao i mali je broj vrsta ovog roda koje još nisam video, opipao. Ispred mene je bila jedna od tih vrsta. Ispred mene je bila porfirna pupavka, Amanita porphiria. O kako je lepa, o kako je vitka, o kako lepo miriše na repu (to svakako nije lep miris ali tada mi se činio). Za jedan primerak se zalepio veliki puž golać, jede li jede. Škljocam, pomeram se, okrećem. Iza mene jedan usamljeni veliki primerak, opet škljocam, menjam baterije. Ispostavilo se kasnije da je ovo bila jedina lokacija sa porfirnom pupavkom, posle tog susreta nisam je više video.

Probijam se to prve pešačke staze. Oko mene brojna gnezda trobojne lisičarke, nigde nisam video toliko polodnih tela ove vrste. Pravi raj za Cantharellus tubaeformis. Pokušavam da biram staze, koje vode polako natrag, već sam se poprilično udaljio od velikog jezera sa labudovima. Na metar dva od staze, nekakav baršunovac (Xerocomus sp.). Gledam malo bolje, zenice mi se šire. Šta da vam kažem, toliko sam tražio ovu gljivu i toliko želeo da je pronađem, da me je u toj vatri jednom davno, jedna koprenka ljuto prevarila. Ispred mene se raširio ne nekakav baršunovac nego onaj sa listićima ili Phylophorus pelitieri. U Srbiji, koliko znam je bio jedan nalaz ali potpuno propale gljive i ništa više posle toga. Radilo se o samo jednom primerku, gljive posvuda retke, uvršćene na spisak Bernske konvencije od 33 najređe vrste (naravno ovo najređe treba uzeti sa zadrškom). Sreći mojoj gljivarskoj nije bilo kraja. Jeste da nije u Srbiji ali sam ga pronašao. Morao sam da prevalim 1200 km ali sam ga konačno opipao, okrenuo, pomirisao, ... 

Kako se naglo otvorio ovaj bujni gljivarski svet, tako je sa veoma hladnim oktobrom i brojnim mrazevima nestao ispred mojih očiju. Negde početkom novembra sam uspeo da nađem i žutozelenu vitezovku (GDŠ je do sada našao samo jedan primerak), koja ovde očigledno i nije nekakvo iznenađenje.

Sada kada se gljivarska glava ohladila mogu da prenesem najvažnije utiske o gljivarenju u ovoj bavarskoj šumi. Brojnost jedinki pojedinih vrsta je zapanjujuća, naravno u poređenju sa našim šumama (Sceloderma citrinum, C.tubaeformis, Lactarius necator, ...). Nedostatak pojedinih rodova veoma upada u oči (ni jedan pronađeni Boletus, Hygrophorus samo jedan, svega dve tri vrste iz roda Russula, pored silnih breza i topola pronađeno samo par Leccinum-a). Jednom rečju, ono što je za nas gljivarski uobičajeno ovde nije. Svakako da je ova polumočvarna šuma jako specifična. Brojnost i izmešanost vrsta drveća je zapanjujuća. Šetati se po ovoj šumi je doživljaj svoje vrste. Prosto satiranje gljiva od životinjskog sveta je veoma primetno. I na kraju, naravno i ovde ima gljvara, ja ih sreo četvoro (dva bračna para).

Kada dođem kući, biće hladno, biće kraj decembra i pričaće se priče o gljivama. Ja ću pričati moju o tajanstvenim bavarskim šumama.