Koliko puta ste do sada pročitali u dnevnoj štampi da su se dobri "poznavaoci gljiva" otrovali iz njima potpuno nepoznatih razloga. Koliko puta su posle takvih događaja usledile priče da su gljive mutirale, da su eto na tom prostoru te, inače jestive gljive, otrovne i slično. Oni drugi dobri poznavaoci gljiva će odmahnuti rukom i konstatovati da pomenuti poznavaoci treba još da uče, naravno ukoliko im je još to gljiva. U najvećem broju slučajeva se ispostavi da je došlo do pogrešne identifikacije gljiva i da nema kakvog drugog nepoznatog uzroka. Međutim nije uvek tako. Postavlja se pitanje koliko smo sigurni u ono što nam literatura kaže. Da li je moguće da je identifikacija bila korektna ali da informacija o jestivosti te gljive nije. Verovatno je većini gljivara poznat slučaj obične uvijače (Paxillus involutus) koja je u literaturi sedamdesetih i starijoj označavana kao jestiva gljiva. Kasnije se ispostavilo da ova gljiva ukoliko se konzumira često u manjim vremenskim razmacima može biti i smrtonosna sa vrlo specifičnim i delimično nepoznatim mehanizmom delovanja. Ovom gljivom se otrovao i poznati mikolog Julius Schaeffer.

Na žalost najnovija mikološka literatura nam navodi nove primere i to gotovo neverovatne za edukovanije gljivare. Reč je o gljivi zelenki, Tricholoma equestre (sinonim T.flavovirens i T.auratum) koja se sa miškom (T.terreum) i sivkom (T.portentosum), može se reći stotinu godina i više smatrala najpoželjnijom i najukusnijom iz pomenutog roda. Ali ne lezi gljivarski vraže, u periodu između 1992. i 2000. godine u Francuskoj u ograničenom područiju atlantske obale (Arcachon i Medoc) registrovano je više teških trovanja ovom gljivom, od kojih su tri završila smrću otrovanih. Simptomi su bili mučnina, gađenje, bolovi u mišićima. Konačna posledica trovanja je bila odumiranje mišićnih ćelija. Iako je ostalo niz nerazjašnjenih pitanja u vezi tačnog uzroka ovih trovanja, jedno je sigurno, radilo se o gljivi T.equestre. Svi otrovani (bez izuzetka) su konzumirali ovu gljivu u velikim količinama i to više puta uzastopno u kratkim vremenskim razmacima. Da li je ključ, uzimanje velikih količina ove gljive ili uzastopnost istog? Da li je reč o posebnoj varijaciji ove gljive ili zatrovanosti supstrata na kome su gljive rasle. Bilo kako bilo, usledile su očekivane reakcije nadležnih. Odlukom od 28.08.2002. Ministarstvo zdravlja Italije zabranilo je prodaju (tržišna gljiva) i konzumiranje gljive Tricholoma equestre. Napominjemo da, recimo u Mushrooms of Britain and Europe, R. Courtecuisse, 2000., ova gljiva se karakteriše kao jestiva, izuzetna. Poruka mikologa je da se ova gljiva konzumira na sopstvenu odgovornost, u svakom slučaju u malim količinama i nikako uzastopno u kratkim vremenskim intervalima. Inače pomenuta gljiva je retka na područiju Srbije. Praktično i nema potvrđenog nalaza iste. Sa druge strane nema gljivarskog priručnika gde ona nije predstavljena.

Druga priča je takođe veoma zanimljiva i vezana je za dobro poznatu gljivu. Naime, radi se o izgleda nepravedno prokazanoj otrovnici, ludari (Boletus satanas). Mnogo puta smo pročitali rečenicu da se radi o jedinoj "ozbiljnoj" otrovnici iz familije vrganjevki, Boletaceae. Po najnovijim podacima, ova gljiva je negde na granici oblasti jestivih gljiva. Dakle i dalje nije preporučljiva za konzumiranje ali se ne može zaobići činjenica da se na primer, u južnim krajevima Italije ova gljiva redovno sakuplja i koristi u ishrani, svakako posle temeljne termičke obrade. Ludara izgleda i nije tako luda. Kako je ova gljiva kserofilna i termofilna (voli suva i topla mesta) česta je i kod nas. Treba biti iskren, pa reći da se u novijoj literaturi ova gljiva ne smatra ozbiljnom otrovnicom. Dakle, šta je na meniju, pohovana ludara, prijatno.

Treća priča. Nije mali broj savremenih gljivarskih vodiča (Riccardo Mazza), gde se navodi da maslinasta zeka (Russula olivacea) iako slatkastog ukusa, izaziva stomačne tegobe. Kako sada stoje stvari, ova gljiva je vraćena u grupu jestivih.

          Koja će sledeća jestiva gljiva preći na onu drugu stranu i obrnuto?