Kako su suve ove naše gljivarske godine. Taman se čovek ponada, evo kiše, evo normalnih temperatura, kad ono s tim tvojim nadanjima možeš da se uslikaš. Ova godina je počela sjajno. Ko se trudio, a nije našao smrčka ove godine ili je tražio gde ne treba ili je veliki baksuz. Bilo ih je u nizini, u visini, u lišćarima, u četinarima, u selima, u gradovima, pored puteva i duboko u šumi. Proleće je bilo hladno, prilično kišovito, taman da ovo bude smrčkova godina. Ne lezi vraže, kako se primakao kraj maja, padavine presahnuše, a letnje gljive su ionako kasnile, zbog hladnog vremena. Ne sećam se sezone, kada nisam ni išao u lov na lisičarku, jer nije bilo vajde. To najbolje znaju oni koji je u maju i junu love do iznemoglosti, za nešto sitnine.

Šta je tu je, krajem maja smo imali, još uvek, velika očekivanja za leto i planovi su bili veliki, bogati, bucmasti. Svakom iskusnom gljivaru je želja da obiđe terene na kojima nikada nije bio, zbog posebne šume, nadmorske visine, mikro klime ili zemljišta. Kakvo to posebno zemljište može da bude, kiselo, bazno, glineno, krečnjačko, … Pa može da bude i peščano. Gde to ima u Srbiji da se gljivari na pesku? Zahvaljujući sjajnoj raznovrsnosti staništa naše zemlje, imamo i to. Pre svega mislim na Deliblatsku i Subotičku peščaru i puno manjih lokacija uglavnom razbacanih po Vojvodini. Prilika se ukazala. Krajem maja, naši prijatelji, gljivari iz Novog Sada su planirali gljivarenje u Deliblatskoj peščari, u okviru zakazanog gljivarskog druženja. Nismo mogli da odvojimo više dana ali jedan mora da bude slobodan za takvu priliku. Dogovorili smo sastavljanje u selu Šušara, na samoj severnoj granici Deliblatske peščare. To je bio onaj prelaz između prolećnih i letnjih gljiva, kada je šuma obično siromašna, jedno dve nedelje. Naoštreni, naštimovani, nauljeni, krenuli smo te subote Zvezdan i ja u Šušaru, da nađemo pušaru ili kako se već tamo zovu te gljive.  

Iz Kragujevca i nije tako komplikovano i daleko stići do Deliblatske peščare, prvo do Smedereva, pa reko Dunava do Kovina, kroz grad prema Daliblatu i skoro da smo tu. Dobili smo informacije da je uzani put (oko 17 km), koji deli peščaru na pola, Deliblato-Šušara u očajnom stanju i da je to pola razbijeni asfalt, a pola ga nema, rupčage, kanali i vododerine. Bilo kako bilo, mi smo pošli tamo, jer je okolo, baš naokolo. Posle Deliblata ubrzo ulazimo u šumu, put još uvek liči, a uzan je, taman za jedna šira kola. Ljuljamo se po rupama, nameštamo i izmeštamo pršljenove, put često liči na tunel, jer je potpuno oivičen gustim rastinjem, bagrem, lipa, hrast, ruj, … U jednom trenutku, iza krivine, naletesmo na tri košute. Rastinje je bilo toliko gusto, da su jedno kratko vreme kasale ispred kola, do prve prilike, kada umakoše ulevo. Au, dobro je počelo, prava divljina, ipak nemojmo preterivati, valjda nema mečke.  

Posle tih dugih 17 kilometara najedanput izletesmo iz šume. Ukaza se trava, ispod koje su se na bregovima jasno videle peščane naslage. Ubrzo, bili smo u Šušari. Jedna dugačka, naravno prava ulica, sa starim i manje starim kućama, rustičnim dvorištima. Ljudi jedva da je bilo, kola još i manje. Eee, rekoh Zvezdanu, ovde ću da dođem, kad se penzionišem, nema kola, šuma je blizu, nema vreve, na kraj je sveta. Ova Šušara mu dođe kao neka skrivena oaza u pustinji. Možda ovo nije pustinja ali je peščara u svakom slučaju. Posle kratkog predaha i doručka, skrenu smo desno ka Vršcu i posle nekoliko kilometara ugledasmo Stevu, kako nas iščekuje po dogovoru. Ostatak ekipe se već raširio po terenu. Kakav je to samo teren bio. Sve što sam znao iz Šumadije, mogao sam da obrišem, ovako nešto nisam video. Kržljava, od ovaca kratko podšišana trava, uz mnoštvo nepoznatih biljaka, na zatalasanom terenu, baš poput dina. Ti brežuljci su u stvari bile zatravljene dine, na svakom većem nagibu, izvirivala je peščana podloga, fin, sitan pesak, onaj što se na plaži uvlači u gaće. Livada nije bila gola, svuda oko nas su bila ogromna stabla gloga (ogromna za moje iskustvo), raširena, niska, razgranata, udaljena jedna od drugih po desetak metara. Ako do sada nisam znao kako se oseća čovek kad padne sa Marsa, sada sam iskusio takvu hemiju. Često mi se mozak suši zbog kojekakvih gluposti ali sada se širio, očni kapci su se povukli da ih nema.